„Овога нема нигдје и само је Црна Гора земља чуда и непоновљивих искустава“! Колико пута си чуо овакво вајкање и покушај објашњења и сублимације стварности којом смо окружени и коју живимо. Сваки покушај да се збивања у Црној Гори, у свим својим могућим аспектима, сагледају, дефинишу и објасне познатим облицима и моделима политичког организивања друштва, измиче у неком од детаља, а прилично често и суштински. Сумњајући у своје памћење предавања чувених професора какви су били Најдан Пашић, Јован Ђорђевић и Радомир Лукић, поново сам листао уџбенике и бјелешке и покушавао да нађем теоријску и практичну потврду да нијесмо „чудо над чудима“, али не иде. И тек кад сам се окануо ћорава посла, кад сам признао себи да ни изблиза нијесам дорастао теоријском моделирању црногорског политичког рашомона, из дубине сјећања, као из складишта препуног одбачене старудије, изронио је одговор: ово смо већ имали и проживјели. И то не тако давно да би посве ишчилило из успомена.
Они, међу којима сам и сам, који памте два вијека, сигуран сам, сјећају се почетка деведесетих година и тадашњег политичког џокера, позваног да спаси земљу и приближи је „западним вриједностима, америчког бизнисмена српског поријекла, Милана Панића. Позван од тадашњег (и првог предсједника) заједничке нам СРЈ, Добрице Ћосића, Милан Панић, иако формално амерички држављанин, је 1992. године постављен на мјесто савезног премијера. Очекивало се да ће његово богато искуство и успјех који је постигао са својом фирмом „ИЦН фармацеутикал“ помоћи да земља која се из комунистичких окова, израњавана сукобима, инфлацијом и неизвјесношћу, као пијанац послије жестоке теревенке будила у дворишту демократије, стане на ноге и крене напријед. Али, умјесто јасно зацртаног и чврстом руком вођеног курса, услиједио је политички карневал, често са елементима правог циркуса. На прилично заборављеном српском језику, идејама које су биле преурањене и сулуде чак и за америчко политичко наслеђе, Милан Панић је скоро свакодневно колико збуњивао подржаваоце, којима је убрзо окрено леђа, толико и урнебесно увесељавао опоненте. Као у неком америчком тв водвиљу, смењивали су се прави политички скечеви, а што је било најгоре, ни једна од његових бројних идеја или није одмакла од тог статуса или није стизала до реализације. Панић је убрзо смијењен, а сличне судбине било је и његово именовање за министра одбране. На предсједничким изборима након Ћосићеве оставке, Панић се увјерио да је подршка народа којом се размахивао на све стране и није била баш толико издашна – остао је далеко иза Слободана Милошевића. Од свега, у сјећању ондашње политичке и лаичке јавности, осим бројних гегова, најдуже се задржао његов колоквијални надимак – „бициклиста“, као алузија на чињеницу да је прије емигрирања био шампион Југославије у бициклизму.
Сјећајући се тога времена, све му више трагова налазим у овом данашњем. И наш „бициклиста“ (ово није због тога што је обећавао да ће на посао долазити таксијем и бициклом) делегиран нам је као спасилац који ће својом харизмом, појачаном благословом врха Митрополије, помоћи да се транзициони јаз што безболније премости. Обећавао је тим скоро „ванземаљаца“, експерата свјетског гласа, а добили смо, лише појединаца, недоказане експериментаторе чије се „ванземаљство“ састојало само у томе да су подуже били – ван земље и овдашње политичке збиље. Већ првог дана преврнуо је политички ваган који га је хранио и пребјегао у други табор. Од свега обећаног, а што је требало да политички, економски и социјални брод Црне Горе, насукан у блату тридесетогодишње ДПС владавине, покрене напријед, добили смо само нови милионски кредит и буџет који се чека као Годо. Од на сав глас најављиваног раскида са оставштином Мила Ђукановића добили смо потписе „политичког тријумвирата“ да ни прстом неће дирнути у његову грађевину. Од служења народу, у његово име имамо не служење него слугерањство госпођама Џудит и Карен. Политички сарадници који би, по свим правилима политичког џентлменства и опортунизма требало да му буду први уз кољено, јер је њиховим потписима и гласовима појахао на коња, проглашени су најљућим душманима. А крилом из којег је укорачио у политику, људима који су иза његовог избора стали својим неприкосновеним ауторитетом, свакодневно манипулише и налази све нове и нове изговоре за избјегавање преузетих обавеза и обећања. Заштићен безбједном дистанцом, „народни човјек“ са „вољеним народом“ и скупштинском већином најчешће твитује, а са „бившим“ се, кажу потајно виђа. Нагонећи се мајке сваком свом критичару, правда се високопарним фразама које са озбиљним политичким анализама и идејама имају везе таман колико и Марко Краљевић са телевизијом.
Политички неук, а превише самољубив да то призна и прихвати, постао је оруђе не само страних ментора већ и двојице своји првих сарадника и потписника. По оној народној да „док је повика на вука, лисица месо фука“, Дритан и Алекса нашег (а више од свега њиховог) „бициклисту“ из подгоричког насеља Вранићи, уљуљканог у конфор и перцепцију сопствене божанске мисије, користе као што су некада освајачи старих замкова и утврда користили чувену справу „ован“ за разбијање капија. Треба бити поштен и према себи и према „бициклисти из Вранића“ па признати да му у обмањивању (нас и својих ментора) и самообмањивању погонско гориво дају и жестоке, често на ивици хистерије, критике и скоро отворени политички рат оних који му чине опредјељујућу већину. Између њихових, често више него оправданих и утемељених критика и упозорења да издаје политички програм који га је довео у Карађорђеву, с једне, и подрше знатног броја политички слуђеног народа којем се, као црвеном марамом, маше пријетњом о Миловом повратку, с друге стеане, „бициклиста“ у мерцедесу вози већ шесту етапу „тур де Монтенегра“. Али, кад се све сабере, као да ни метра није макао из оног добро опремљеног кабинета у „Српској кући“ у којем су га спремали „за у сватове“, а из којег се, уплашен српским именом куће, искрао а да ни махнуо није. А како, очигледно, политичка утрка са рецидивима Милове личне и породичне империје, са гомилом његових трабаната са све Драгињом, Рашком и Ибрахимом, и уз патриотско – комитске таламбасе, улази у брдско – брзинску фазу, све је очитије да „бициклиста“ губи дах.
Бициклизам је колико индивидуалан толико и колективни спорт и подразумијева принцип „сви за једног, један за све“, што ће рећи да без подршке клубских другова нема „жуте мајице“ на циљу. Очигедно је да је вођа наше екипе оставио исту још на првој кривини и сада или солира или вози у туђем табору. А док он вози, а возика и све нас, Мило и даље диктира ритам, на Ја(д)ном истрајавају у дисциплини „пљување у даљ по свему што је српско“, „тајновидац из Барјамовице“ шири свој ранч, Миго опет није „ни лук јео, ни лук мирисао“, бивши Душко иза Статис паравана газдује „Светим Стефаном“ и пријети да га затвори, шлепери кријумчарених цигарета и даље возе утабаним рутама… Све у свему, „све је исто само (као) њега нема“, а на дјелу је и она „и послије Мила – Мило и Милови“!
Не пишем ово из никакве друге намјере до да само изнесем поређење које наводи на исти крај. Не нападам онога чије сам име заокружио је „ко ме превари једном, казнио га Бог, а ако ме преваре два пута, нека казни мене“, а ја таквих „превара“ и изневјерених очекивања ни побројати не могу. Не држим „страну“ ни њему ни онима који га оспоравају, само видим да нас „учитељица живота“‘ поново туче по прстима јер нијесмо савладали лекцију. А „бициклиста“ је у нашој историји било за један жешћи „тур“: од Шћепана Малог, преко „вољеног сина наших народа“, Панића, па све до овог нашег, из Вранића. Као да смо уклет народ, вазда нам „нашу“ ствар кроји и прекраја неки „кривокапић“ (од Ранка до Здравка) па зар треба да чуди што смо и што ћемо још дуго, дуго гологлави ходати временом по евремену, док туку дажд, сусњежица, бљузавица и одасвуд тутње жестоке олује.
Емило Лабудовић/ИН4С