Кад сам се прије два мјесеца на овом Порталу поздравио са Здравком, текстом и насловом „ЗБОГОМ ДРУЖЕ СВОГА ДРУШТВА“, мислио сам, заиста, да више нећу трошити вријеме и нерве због непочинстава у серији актуелне црногорске Владе и њеног назови челника. Они нијесу, нажалост, изневјерили моја очекивања, али ја јесам себе – ево опет пишем о Здравку и његовој Влади.
Наравно, не чиним то без разлога. Мислим, наиме, као и многи од мојих сународника, да су, не мјесеци, ни недјеље, већ дани који нам предстоје, судбински важни за будућност Црне Горе. Пред тим изазовом не може се ћутати!
Колико ме сјећање служи, мислим да ниједна влада на Континенту није имала толико предзнака као ова још увијек актуелна у ЦГ, од комбиноване, до експертске, експресне, мањинске, привремене, апостолске, владе амбасада, квази владе, па све до НАРОДНЕ ВЛАДЕ, како је назва професор приликом једног од његових последњих обраћања јавности.
Његова Влада може бити све само не – народна влада! Откуд Вам, не памети, него храбрости, професоре, да се ових дана позивате на народ и његову вољу и да Вашу приватну владу именујете народном?
С којим „народом“ ви калкулишете, професоре? Мени је, бар, одавно јасно да то није српски народ у Црној Гори, чијим сте гласовима дошли ту гдје јесте. Па који је то народ, којег више пута помињете?
Дошли сте прије неколико дана у Патријаршију, у Београду, да би саопштили „вољу народа ЦГ да владика Јоаникије мора бити Митрополит Црногорско приморске Митрополије“. Не спомињући СПЦ.
Многи, назови коментатори, нажалост, нијесу схватили смисао тог исказа. То што је била суштинска воља, не само вјерујућег народа у Црној Гори, него и владика у Сабору СПЦ , актуелном премијеру је послужило да покрије издају са којом је дошао у Београд да не потпише Темељни уговор између Црне Горе и Српске Патријаршије!
Да би скренуо пажњу јавности са свог, још једног непочинства, запријетио је, као мирјанин, Сабору СПЦ (нечувено!), како морају да изаберу Митрополита, кога су, иначе, владике готово једногласно сјутрадан изабрале, „по вољи народа Црне Горе“!
То би, отприлике, било исто као да је рекао: „Ја очекујем да ће сјутра сванути дан, а ако не сване – имаћете посла са мојим народом!“
Видјели смо, професоре, кога сте те ноћи са собом повели да вам штити леђа. Остало је загонетно ко је био четврти члан вашег тима, представник једне западне амбасаде, задужен, очито, да спријечи евентуално колебање. Ја, отприлике, знам, али не бих да нагађам. Ваљда ће се знати ових дана, а можда ћете и Ви то рећи „свом вјерном народу“.
Одлажући потпис, наводно до дана упокојења блаженопочившег Митрополита Амфилохија, 30. октобра, премијер је још једном злоупотребио успомену на високопреосвећеног Божјег посланика у Црној Гори. И то, народски речено, из крајње ћифтинских разлога. Осјећајући да се ближи крај његовој штеточинској владавини, хтио је, на тај начин, да продужи њено ничим заслужено трајање! И превише је „техничких грешака“ за једног машинца!
Да су у питању, спортски речено, грешке у корацима, човјек би се још могао надати. Али, кад је сваки корак – грешка, онда, бојим се, ту нема ни наде, ни поправке.
Кад сам споменуту особу, у једном од последњих текстова на овом Порталу, поменуо као агента „спавача“, учинио сам то, не по официјелном сазнању, него према интуицији. Али, бојим се да сам био у праву!
У својим будућим обраћањима јавности, (ако их уопште буде) надам се , најискреније, да нећете, професоре, спомињати „народ Црне Горе“, јер Ви на то немате никакво право!
Јован Лакићевић/ИН4С