Месец који је за нама протекао је у знаку интензивне циркулације разноразних „нон-пејпера”, чији је заједнички именитељ обнављање могућности прекрајања већ постојећих граница у Европи. С тим у вези, невезано за реалност таквих амбиција, отвара се питање да ли би таква „решења” била у интересу Србије? Посебно у светлу нескривене подршке „прекомпозицији региона” од стране званичника Србије, а, како изгледа, и доброг дела јавности. Већ неколико година, као главни промотор промена граница на Балкану и нестанка овакве Босне и Херцеговине појављује се бивши британски дипломата Тимоти Лес. У својој опширној анализи, објављеној у угледном америчком часопису „Форин аферс” јануара 2017, поменути аналитичар је написао да треба напустити концепт мултиетичности јер није дао резултат и заложио се за радикалну могућност договорене сецесије. Она би у крајњој инстанци резултирала стварањем веће Хрватске, Србије и Албаније на рачун БиХ и Косова. Наводно, то је једини пут ка очувању мира и успостављања стабилности у региону Балкана.
Проблем с овим радикалним предлогом јесте у томе што се њиме далеко више неуралгичних питања отвара него што се затвара. Уколико се изађе у сусрет територијалним аспирацијама Србије, Албаније и Хрватске и крене у остварење етноцентричних снова о проширењу, отварају се нова потенцијална ратна жаришта, пре свега у Босни, али и у Македонији, Црној Гори, па и у Србији. Актуелизовало би се не само питање „Прешевске долине” (што је већ било на столу 2018. између председника Вучића и Тачија, уз прећутни благослов америчког председника Трампа), него и питање Санџака, што Србији тешко да може да одговара. Откинувши оно што сматрају да им припада (а што Милошевић и Туђман нису успели ратом), српска и хрватска страна свеле би БиХ на један умањен моноетнички ентитет, ударивши темеље првој муслиманској држави у срцу ЕУ. Наравно, поставља се питање зашто би САД и ЕУ то данас допустили, чак и ако би се Бошњаци с тим планом сложили, уколико већ нису прихватили такво решење у време окончања ратних сукоба на Балкану током деведесетих. Тада је, подсећамо, прво потписан Вашингтонски споразум (1994), којим су Бошњаци и Хрвати из БиХ остали у једном заједничком ентитету, а потом су у Дејтону одређене границе како тог, тако и српског ентитета, те написан Устав јединствене државе БиХ у дотадашњим, међународно признатим границама.
Пет година касније, Кумановским споразумом и резолуцијом СБ 1244 Србија је изгубила суверенитет (власт) на Косову и Метохији. Тим документом утврђено је ново име тој територији – Косово, као и његове границе. Управо ту и тада одређене су границе Косова (исте као и у СРЈ) и гарантована је непроменљивост не само тих граница, него и свих околних држава. Дакле, и Македоније, Црне Горе, Србије и Албаније. У Резолуцији 1244, наиме, на два места се експлицитно помиње „суверенитет и интегритет и других земаља у региону”. Ниједан од тих докумената није у складу с уставима Србије (како ондашњим, тако и садашњим), али су правно обавезујуће резолуције Савета безбедности донете на основу главе VII Повеље УН, део међународног права, те су изнад домаћег законодавства.
Дакле, подела Косова између Србије и Албаније није у складу с Резолуцијом 1244, док проглашење косовске независности, према мишљењу Међународног суда правде, није прекршило ту резолуцију. Другим речима, Косово у овим границама може да буде независно, што и јесте за половину држава света. Може да буде и део Србије, што и јесте за ону другу половину која не признаје Косово. Или може да буде део Албаније, што за сада није опција ниједне државе, па ни Албаније. Јер то није дозвољено Ахтисаријевим уставом Косова. У члану 1 тамо пише: „Република Косово нема никакве територијалне захтеве према било којој држави или делу државе, нити ће тражити уједињење са било којом државом или делом државе”. А устав Косова није могуће променити без сагласности Срба који на Косову живе.
Балкан је, пре свега, место продуженог хладноратовског сукоба Русије и Запада (НАТО). Увођењем муслиманске државе, која би, природно, и поред сигурног уласка у НАТО, своје савезнике тражила пре свега у Турској, али и у Ирану и Саудијској Арабији, геополитичка ситуација само би се додатно закомпликовала. Ту можда лежи и објашњење зашто су западни савезници од почетка инсистирали на мултиетничкој Босни, састављеној од два, а не три ентитета.
Опасност од насилног мењања граница била је главни мотив апела 250 интелектуалаца са западног Балкана, упућеног САД, ЕУ и НАТО владама. У њему се каже да „још није касно да САД и ЕУ предупреде негативну динамику која потенцијално води у насиље”. У писму се још помиње и потреба да се западне владе „суоче с досадашњом неуспешном политиком”. И у томе је суштина. Јер прижељкивање „решења” на бази промене граница постојаће све док политика Запада, пре свега ЕУ, буде без резултата. А једини резултат који ће ово питање склонити као опцију биће јасна, брза и изгледна интеграција свих земаља региона у пуноправно чланство ЕУ. То је и једини пут ка стабилности нашег региона.
Зоран Јанић/Политика