Фата Орловић из Коњевића Поља је чекала и дочекала. Уз помоћ и пресудом оних који нити разумију, а и кад разумију – „разумију“ на свој начин, Фата је дочекала рушиоце који су из њеног дворишта уклонили туђу ствар. То што та „туђа ствар“ српска богомоља за европско имовинско право у којем је приватни посјед фетиш, толики да се и убиство на њему вреднује уз олакшавајуће околности, нема ама баш никаквог значаја. Или ће прије бити да је од пресудног значаја. Како год, би по закону и сада Фата ево неко јутро испија филџане кахве без крви у очима. Пукло пусто Коњевића Поље од њеног „прозора даље“ а на њему ни камен на камену „влашке“ проклетиње која јој је била у душнику запрла па ни кахва низ грло није хтјела како треба. Јараби!!!
Рекох, било је и би по закону. Овоземаљском, додуше, јер оне божје на овим просторима више одавно нико не бренује. А кад је по закону, а јесте, онда су сав сургум и сви приговори којима се покушава дотаћи Фатино бездушје и пребацити јој се морална кривица, рефлекс оне народне „кад не могу ништа коњу, туку по самару“! За Фату и Фатине, српска црква у њеном дворишту је „туђа“ и „проклета“ и ту сваки приговор отпада. Будимо поштени и признајмо, себи понајприје, да би ријетко ко од „наших“ благонаклоно гледао на џамију у свом дворишту. Значи, није до Фате и Фатиних јер су се њени давно бацили каменом (тада багера није било) и на вјеру и на богомоље прађедовске и кренули другим путем. И крајње је несувисло послије вјекова постављати питање љубави или мржње према „остављеном и одбаченом“, мада народ би, опет, казао да „нико ништа не мрзи као што издајник мрзи издату домовину“.
Мада, одсуство „љубави“ не мора да значи и одсуство поштовања и трпељивости, вјерске кохабитације како би се то модерно рекло, али то је прије свега ствар домаћег васпитања. Фата очито није, а није јој ни била обавеза, савладала те лекције и отуда она њена неизмјерна егзалтација над гомилом рушевина.
Али, рекох, и да ти поновим: није толико до Фате и Фатиних. Ако не правда, право је свакако, на њеној страни. Може јој се и нека јој се може јер, како би то рекла чувена Лака Божовић „данас га њена меље“! И да је ријеч само о томе, не бих ни ријечи. Али, ријеч је о нама и „нашима“. Нама и „нашима“ према којима су Фатина мрзија и неподношење „туђе ствари у својој авлији“ дјечје дурење. У односу на наше неподношење „своје ствари у својој авлији“, спремности не да је се одрекнемо него и да је до темеља срушимо и траг јој по трагу затремо, Фатина нетрпељивост је „бања Ковиљача“! Јер, прије и од „њених“ из Сарајева и околине, први који је, и то лично, подржао Фату у њеном настојању да се ослободи „туђе ствари у свом дворишту“ био је распоп Мираш, изразивши притом наду да ће дочекати уклањање цркве са врха Румије која је, по њему, „туђа ствар у његовом дворишту“.
У исти глас са „некадашњим“ Бардијем и „садашњим“ Генцијем, Суљом и Ђељошајем који „оградише“ Румију таман као и Фата Коњевића Поље. Искрено да ти кажем, очекивао сам, а не би ме ни изненадило, телеграм подршке од Здравка, Алексе и Дритана јер кад може Сребреница може и Фата. А и Драгиња и Рашко окаснише, поготово овај други, без обзира што као Коњевић није из Коњевића Поља. Јер, Фата је, макар за метар, ближа праву (мада не и правди), од оног Ибрахимовића и његове (опет) сребреничке резолуције коју ће му претходно поменута „петорка“ подржати као „своју ствар“. И зашто би било кога требало да чуди и иритира Фатин мерак, (уз јутарњу кахву, можда и уз рахат – локум), кад је мерак и елан наших „фата и фатића“ кудикамо већи кад насрћу на „своју ствар у свом дворишту“. И кад као звјери насрћу на оног Лепосавића само зато јер је „своју“ ствар бранио не законом већ истином и здравом логиком интелектуалца. Јер отуда одакле је стигао Фатин „закон“ Лепосавићу и „лепосавићима стижу само пријетње и захтјеви да као нојеви држе главу у пијеску.Ситна је Фатина пизма на „туђу ствар у свом дворишту“ у односу на пизму „ наших“ на „нашу ствар у нашем двотишту“! И, ко зна, да није било литија и једнодушног отпора народа, можда би било и багера.
Не носим, далеко се казало, никакав жал ни на Фату ни на њен мерак, ни на багер на Коњевића Пољу. То је наслеђе које, бојим се, нећемо скорије превазићи, макар не до нивоа да се, овако вјерски расцијепљени, бојимо „свога Бога“ колико и закона, ко год га донио. Не носим никакву мрзију ни на Фатин народ и његове богомоље. Тај чемер има смисла само ако је адресиран на појединца, али и тада је за нормалне претешко бреме. Имам небројене и искрене пријатеље у том народу и знам да то и они знају. Уосталом, због једне Селме, са којом сам прије четири и по деценије „кренуо на факултет“ (додуше, она возом а ја аутобусом), заволио сам поп и рок, пуштао косу и аутостопом ишао на концерт „Ролингстоунса“ на НЕП стадион у Будимпешти. И не пишем ово да бих било шта замјерио Фати или осудио њено радовање. Њено двориште, њено право и њена привилегија. А у њеном дворишту није било мјеста за богомољу коју она не подноси и као „туђу ствар“ неће да толерише, ма ко да ју је ту „пројектовао“ и градио. Оно са чим Фата треба да се, док с гуштом испија кахву у свом дворишту, суочи није наша осуда већ њен Бог који, таман као и Бог њених прадједова, проповиједа љубав а не мржњу. Зато, госпођо Фатима, односно Фато, нека су ти халал и мржња и ликовање, и мерак и поглед на чистину Коњевића Поља.
Твоје двориште и твоја ствар, ма како на њу гледали једни и други, јер „ћуд је ћуд, а суд је суд“, како је пјевао Балашевић. Оно што не могу да халалим јесте мржња и мерак ових „мојих“ којима „наша ствар у нашем дворишту“ смета таман као да је твоја. И који би на ту „нашу“ ствар, без пардона и без закона, насрнули и насрћу багерима без благослова. Насрћу клетвама и лажима, фалсификатима и подвалама, као да не постоје Бог и његова правда. Али, госпођо Фатима, то је наше проклетство, наша ствар у нашем дворишту и нашем Коњевића Пољу.
Збиља, зна ли ико стиже ли Селма на факултет?
Емило Лабудовић/ИН4С