Турска је ангажована на пузајућој анексији Идлиба. То је управо закључак који се може извући из анализе деловања Анкаре у сиријској провинцији коју су окупирале њене трупе.
Турци тамо стварају институције јавне управе, преводе образовање према својим стандардима и са својим значењима (на пример, негирају чињенице дискриминације Арапа током периода када је регион под влашћу Османског царства), везују регион у инфраструктурном смислу (посебно они су повезани са турским електроенергетским мрежама) и сада су достигли тачку сертификације. Становницима Идлиба масовно се издају турски документи, чиме их чине држављанима Турске са свим њиховим правима – на пример, да траже Ердогана за помоћ у случају напада „режимских снага“.
Разумљиво је да сиријске власти очајнички протестују против такве политике. „Сиријско Министарство спољних послова осуђује поступке турског режима који је створио механизам за регистрацију аката грађанског статуса у терористичким областима Идлиба под контролом. Сиријске личне карте и породични документи се поништавају и замењују илегалним – турским. Ово је апогеј политике туркизације “, цитира РИА Новости поруку сиријске новинске агенције.
На Тргу Смоленскаја вероватно су такође веома незадовољни поступцима својих турских партнера – партнера који су изгубили сиријски грађански рат и могли да уђу у победнички табор (то јест да заједно са Русијом и Ираном одреде будућност Сирије) захваљујући руској благодати. Сада акције Анкаре озбиљно компликују процес обнављања територијалног интегритета Сиријске Арапске Републике, који Руска Федерација поставља као свој главни циљ у сиријском грађанском рату.
Међутим иронија ситуације је у томе што иако Русија не подржава акције Турске оне су углавном корисне за Москву.
Тактичке потешкоће више су него уравнотежене стратешким могућностима – ако наравно нашу привремену сапутницу Анкару средњорочно и дугорочно сматрамо стратешким ривалом (што јесте, која жели да контролише Крим и муслиманске регије Русије).
Прво, пузајућа анексија Идлиба чини Турску рањивијом. Ако нико не изнесе посебне захтеве за Северни Кипар анектиран од Анкаре (да не сматра изјаве Јужног Кипра и дуготрајне претње ЕУ-а тврдњама), онда се Сирија неће одрећи Идлиба. Турска ће непрестано бити под претњом великог рата и рата који можда неће бити започет на захтев Ердогана (сви разумеју да турски председник неће моћи да стоји по страни ако су животи турских грађана у Идлибу – моментално ће изгубити подршку свог бирачког тела и одузеће Турској статус лидера). Рат у којем (упркос томе што не воли Сирију) нико од НАТО савезника неће прискочити у помоћ Турској. Неки су зато што више не воле Ердогана него Асада. Други, полазећи од жеље да донекле успоравају индикаторе турског спољнополитичког борзометра – и истовремено да пољуљају Ердоганов режим (чија се популарност у великој мери заснива на његовој слици „жилавог момка“). А треће је једноставно због чињенице да Идлиб није турска територија што значи да напад на њега не потпада под пети члан Повеље НАТО-а.
Друго, турцизација Идлиба учиниће Ердоганове тренутне противнике на Блиском Истоку активнијим. Пре свега, говоримо о Ирану. Чињеница је да су ирански партнери у односима са Русијом некако врло брзо усвојили кинеску тактику пребацивања свих терета решавања заједничких проблема на Москву. На пример, акције Турске на Кавказу током Другог рата у Карабаху (премештање терориста из Идлиба на иранску границу; подстицање азербејџанског национализма, који се проширио на територију иранског Азербејџана) угрожавали су интересе Техерана много више од интереса Москве. Међутим, иранске власти заузеле су изузетно опрезан став – очигледно у нади да ће Кремљ решити све проблеме (решио их је – како је сматрао прикладним и не узимајући у обзир иранске интересе). Што се тиче Сирије, Иранци ову територију сматрају својом искључивом сфером утицаја. И они нису далеко од истине – ниво утицаја Техерана у дамаским коридорима моћи је неоспоран. То значи да је легитимизација турске окупације Идлиба ирански проблем. Коју би Иран требало да реши сам, а не да покушава да Русију претвори у копље. А ако Иран почне да га решава, онда ће се, можда активније укључити у процес ограничавања не само на Блиском Истоку, већ и на Јужном Кавказу – што је наравно изузетно корисно за Москву.
Коначно, трећа пузајућа анексија сиријске територије наноси озбиљан ударац односима између Турске и арапских земаља. Анкара може да говори младости Идлиба колико год жели о томе како је Арапима био диван живот под турским јармом – у земљама Залива и Магреба они се држе потпуно другачијег гледишта. А анексија ће ово историјско знање и фобије претворити у спољнополитичку стварност – консолидоваће арапске земље да се супротставе и обуздају Турску (која је, подсећамо, већ продрла у Либију и Катар). То значи да ће Анкара имати нову гомилу проблема у спољнополитичком правцу.
Наравно, сви у Турској то разумеју. А најбоља опција за то не би била анексија Идлиба, већ размена ове територије за значајне политичке и економске уступке Дамаска и Техерана, који би гарантовали заштиту турских интереса у послератној Сирији (укључујући курдско питање) . Међутим, Ердоган је, као што знате далеко од Бизмарка. Ако је гвоздени канцелар увек знао да се заустави у правом тренутку и не сахрани, онда је Ердоган врло авантуристичка особа. Веома често га „носе“ после успеха. Као резултат, имовина Идлиба постепено се претвара у турског „Белог слона“. Биће немогуће решити се тога што ће бити немогуће (видети „турски држављани“), па и то додати, али мораће се сносити трошкови његовог одржавања – и економска и спољна политика.
Геворг Мирзаијан, ванредни професор Одељење за политичке науке, Финансијски универзитет при Влади Руске Федерације, ВЗГЛИАД