Није исправно да се тврдње о нечему износе или намећу другима, чак и претњом санкције, зато што их је изнео одређени субјект, па макар то био и суд. Уместо тога, те тврдње су прихватљиве, нарочито када су судске, само ако почивају на ваљаним форензичким доказима и правној аргументацији. Наравно, све то подразумева и потребу осуде злочинаца те искрено људско поштовање према онима који су стрељани и према њиховим породицама.
Београдска „Политика” је била и остала велики лист, па зато оно што у њој буде забележено деценијама после има своју вредност и може бити ослонац истраживачима разних тема. Једна од таквих тема је текст из „Политике”, под насловом „Једна је Русија”. Аутор др Орхан Драгаш је у тексту написао следеће: „Кремљ је ових дана још једном ставио паралелу између Сребренице и области Донбас, упозоравајући да масакр у малом босанском граду 1995, пресудом Међународног суда правде проглашен за геноцид над муслиманима, може бити поновљен над становништвом у источној Украјини”.
Оно што је у тексту привукло моју пажњу као судије са преко 20 година судијског стажа, јесте чињеница да се каже да је Међународни суд правде догађаје у Сребреници из јула 1995. прогласио геноцидом. Истина је да је то рекао наведени суд, али је такође истина да је он то рекао ослањајући се искључиво на пресуде Трибунала у Хагу. А ту, у тим пресудама наведеног трибунала, и настаје сав проблем. Наглашавам то зато што, за разлику рецимо од светих књига било које монотеистичке религије, које садрже тврдње у које људи верују не због истинитости њихове аргументације и постојања доказа већ напросто зато што верују у њих, пресуде сваког суда такође садрже тврдње. Међутим, тврдње судa, да би их прихватио рационалан човек, морају бити поткрепљене ваљаним форензичким доказима и ваљаном правном аргументацијом.
Све то је непоправљиво изостало у свим пресудама Трибунала у Хагу у вези са Сребреницом, што говорим са пуном људском и професионалном одговорношћу, уз напомену да сам о овоме од 2016. године до данас написао две књиге. Уместо, дакле, форензичких доказа и ваљане правне аргументације, у свакој од тих пресуда све се свело на голе тврдње да је у Сребреници наводно извршен геноцид и да су наводно стрељане хиљаде Бошњака (без навођења њихових личних имена). Но, када се погледају форензички докази све је правно неваљано у тим тврдњама. Другим речима, очигледна је контрадикција између форензичких доказа и тврдњи Трибунала у Хагу. Казано у најкраћем, суштина ове контрадикције огледа се у следећим круцијалним питањима на која нема истинитог одговора у пресудама Трибунала у Хагу.
Прво питање односи се на чињеницу да трибунал није утврдио стваран број становника у Сребреници у јулу 1995. године. У званичном документу општине Сребреница (број 01-05/94 од 11. 1. 1994. године), доступном у хашким доказима, председник тадашњег Председништва општине Сребреница у званичном обраћању Заводу за статистику Р БиХ пише да је то број од 37.255, али у напомени додаје да то не би требало давати на увид међународним организацијама, јер тадашња сребреничка власт у комуникацији са тим организацијама „калкулише са бројем од 45.000 становника”.
Форензичка важност претходно реченог је у томе да је Међународни комитет Црвеног крста почетком августа 1995. регистровао да су из Сребренице избегле 35.632 особе, што је за 1.623 мање од укупног броја од 37.255, колико становника је имала Сребреница према наведеном званичном документу од 11. 1.1994. године.
Друго питање од којег напросто беже пресуде Трибунала у Хагу јесу хиљаде војника из бошњачке борбене колоне погинулих у борбама против српских снага. Треће неразјашњено питање је тачан број бошњачких војника који су се у борбеној колони пробили до територије под бошњачком контролом. Ипак, судија О Гон Квон је у предмету против српског генерала Винка Пандуревића рекао да је Пандуревићева одлука да отвори коридор „спасла животе хиљада босанских муслимана”.
Када је реч о доказима заснованим на ДНК, који су за Трибунал у Хагу имали пресудну улогу за тврдње о наводно хиљадама стрељаних Бошњака, у јуриспруденцији и форензичкој медицини је познато да узимање ДНК узорака од неког живог лица и њихово упоређивање са ДНК узорком лица које је преминуло, може бити од помоћи само у идентификацији тог лица. Међутим, ДНК не може одговорити на кључно питање на који начин је дошло до смрти, да ли у борбеним дејствима или стрељањем.
И најзад, када је реч о броју стрељаних треба рећи да форензички докази прикупљени од стране Трибунала у Хагу говоре да је у сребреничким догађајима из јула 1995. извршен ратни злочин против ратних заробљеника, а не геноцид. Ово је неопходно нагласити зато што форензички докази говоре да се само за 442 ексхумиране особе може непобитно тврдити да су стрељане, јер су имале повезе преко руку или очију. Томе треба додати и доказе о 627 особа које имају повреде од фрагмената метака или метала, што може бити последица стрељања, али и смрти у борби. Код 505 ексхумираних тела постоје повреде од метака, што такође може бити последица стрељања, али и указивати на смрт у борби. Оно што се у хашкој терминологији назива „случајевима”, којих има 1583, су само делови тела за које су форензички стручњаци трибунала констатовали да се у 92,4 одсто њих не може утврдити узрок смрти.
Узимајући у обзир све претходно речено, може се закључити како није исправно да се тврдње о нечему износе или намећу другима, чак и претњом санкције, зато што их је изнео одређени субјект, па макар то био и суд. Уместо тога, те тврдње су прихватљиве, нарочито када су судске, само ако почивају на ваљаним форензичким доказима и правној аргументацији. Наравно, све то подразумева и потребу осуде злочинаца те искрено људско поштовање према онима који су стрељани и према њиховим породицама.
Милан Благојевић/Политика