Пажњу ми је привукао текст под насловом „Заборављени случај ’Млинар’: Како је почео рат у Хрватској”, објављен 23. маја ове године у загребачком „Вечерњем листу”, из најмање три разлога: догађај се десио у Бенковцу, познајем скоро све актере овог догађаја, укључујући истражног судију и вештаке, и у тексту се спомиње и моје име.
Из поменутог текста дознајем да је његов аутор млади хрватски историчар Лука Кнез, са звањем магистра, да је овој теми посветио свој дипломски рад и књигу под насловом „Случај ’Млинар’ – обавештајна служба и великосрпска агресија”, уз објашњење да је прикупљање материјала трајало пуне три године, а „главни проблем био је недостатак извора и података који би могли пружити нешто ширу позадину напада на Млинара”.
Главни нагласци из Кнезовог текста (истраживања) могу се свести на неколико констатација: Иза случаја „Млинар”, који се десио увече 19. маја 1990. у једној мрачној бенковачкој улици, налазе се обавештајне организације вођене руком Слободана Милошевића, упоређујући га са инсценираним нападом у Тонкиншком заливу 1964. године, који је послужио САД за уплитање у Вијетнамски рат и с инцидентом у Глајвицу, након којег је Хитлер добио оправдање за напад на Пољску. Млинар је детаље договорио са Здравком Зечевићем, првим побуњеничким председником Скупштине општине Бенковац и каснијим председником Владе РСК, који је био врло близак обавештајним структурама КОС-а.
Здравкова жена Љубица, медицинска сестра, уз локалну анестезију Млинару је направила оштре површинске ране на пределу длана, леве стране врата и десне стране абдомена, тако да му не угрозе живот, а да истодобно изгледају „застрашујуће”. Након медицинског захвата Млинар је завршио у задарској болници, где су лекари закључили да је реч о површинским ранама које не угрожавају живот, због чега су се, уз оправдање да се Млинар „не осећа сигурно” с хрватским лекарима, у операцију укључили Радомир Кужет и Саво Штрбац, такође агенти КОС-а и оснивачи Документационо-информативног центра „Веритас”, који су Млинара пребацили у книнску болницу.
До обрта је дошло управо у Книну, јер су кнински лекари закључили да Млинар има потрес мозга, што се само по себи може третирати као тежа телесна повреда. Јован Рашковић је због напада на Млинара прекинуо све односе с Хрватским сабором и тиме појачао сумњу Срба у хрватске институције и хрватски народ, пошто нису ни хтели да траже никакав облик компромиса за решавање српског питања у Хрватској, који би укључивао постојање хрватске државе у њеним границама. Изрежирани напад на Млинара био је само увод у све оно што ће уследити: спровођење балван-револуције, оснивање САО Крајине, те вођење агресивног и освајачког рата.
Ових дана чуо сам се и с главним актером ове приче Мирославом Млинаром. Послао ми је гомилу докумената који демантују закључак аутора да је напад на њега инсцениран, из које издвајам чланак „Шта је показало вештачење”, објављен 26. маја 1990. у задарском „Народном листу”:
„Не узимајући у обзир питања страха, произлази да је М. М. задобио потрес мозга, убодну рану на врату, огуљотине коже главе и екстремитета, као и крвне подливе коже главе, прсног коша и надлактице, што свака за себе и збиром представља лаку тјелесну повреду”, извадак је из писаног налаза и мишљења угледне екипе судскомедицинских вештака из Загреба (доц. др Јосип Шкавић, доц. др Карла Поспишил Завршки, проф. др Никола Губарев, проф. др Изидор Комаров), предвођених председником Завода за судску медицину при Медицинском факултету у Загребу проф. др Душаном Зечевићем. „Према досадашњим резултатима истраге, посебно спроведеног судскомедицинског вештачења, произлази да су М. М., из засад непознатих мотива, нанесене повреде, што значи да су одбачене све уличне приче о евентуалном саморањавању”, речи су задарског истражног судије Владимира Миколчевића, Хрвата по националности, објављених у истом тексту.
Млинар ми је појаснио да га је тим медицинских стручњака прегледао два пута у сплитској болници на Фирулама, у коју је одвожен из книнске болнице управо да би га прегледали медицински ауторитети који нису имали везе с крајишким Србима и „балван револуцијом” (која ће почети три месеца касније), и на тај начин допринели смиривању хрватско-српских тензија које је изазвао овај случај. Мотив напада види у чињеници да је у то време, као двадесеттрогодишњак, био активан члан Рашковићеве Српске демократске странке, те председник бенковачког и регионалног одбора, члан главног одбора и потпредседник те странке, да је ометао Туђманов предизборни скуп у Бенковцу одржан у марту исте године и да је непосредно пред напад имао више медијских наступа у којима је нападао Туђмана и његов ХДЗ.
Убеђен је да је један од тројице нападача на њега био Ивица Кнез из Шопота, у то време познат у Бенковцу као „несташан дечко”, који је виђен и међу Туђмановим телохранитељима на поменутом митингу ХДЗ-а у Бенковцу.
Ових дана сам се чуо и с Радомиром Кужетом и Љубицом Зечевић. Обоје тврде оно што сам и до сада знао – да немају непосредних сазнања о нападу на Млинара. Истина је да је Кужет као адвокат заступао Млинара у овом случају и да је Љубица медицинска сестра и супруга сада покојног Здравка Зечевића. Кажу ми да им се није обраћао аутор уводног текста, као што није контактирао ни с Млинаром ни са мном.
Ни ја немам никакве везе са случајем „Млинар”. У то време сам био судија Окружног суда у Задру и на тој функцији сам остао до краја октобра те 1990. Истина је да смо Кужет и ја оснивачи ДИЦ „Веритас”, који је основан крајем 1993. Пре одласка у адвокате, обојица смо били судије па нисмо ни могли бити сарадници КОС-а, из простог разлога што је КОС радио за нас.
Мој утисак је да је аутор улудо потрошио три године „истраживачког рада” јер су му резултати о случају „Млинар” углавном преузети из тадашњег (и садашњег) хрватског службеног наратива.
Ако су им овакви историчари и историографија о догађајима за које постоји гомила валидних доказа и већина још живих актера, каква ли им је је тек „истина” о догађајима из даље прошлости за које нема ни (оволико) валидних доказа ни живих сведока?
Саво Штрбац/Политика