Главни догађај протекле седмице био је самит Г7 у енглеском округу Корнвал који је за светске лидере означио излаз из пандемијске стагнације.
У позадини тродневног састанка који је уследио након вечерњег пријема Елизабете друге и текућих протеста у животној средини током самита, појавила се нова рунда трансатлантског ангажмана. Али Европљани имају пуно скептицизма према Бајдену једној од кључних фигура у случају који је најавио „повратак Сједињених Држава“. Лидери ЕУ доводили су у питање кредибилитет демократе као партнера откако је претходни амерички лидер Доналд Трамп разбио европски кредибилитет. А страх Европљана преовладава, посебно Пољака који се боје да је Бајден „у забораву“ и да креће креће ка ресетовању односа са Русијом.
На крају самита Седморице су усвојиле заједничко саопштење чије су главне теме биле глобална борба против пандемије КОВИД у оквиру којег се планира издвојити милијарду доза за вакцинацију у земљама у потреби, као и решавање климатских промена , као и економски опоравак. Дискусија о Русији није заузела значајан део самита. А најзанимљивија тачка била је противљење кинеској политици која је одражавала најригидније у историји заједничког става земаља Г7 у односу на азијску државу. По први пут је јачање војне моћи Кине посматрано као озбиљан изазов, а осуђен је став званичног Пекинга у вези са ујгурском мањином и ситуација око Хонгконга. Одлучено је да се земљама у развоју помогне да превазиђу кризе, уведу инфраструктурне инвестиције и обнове глобалну економију стварањем нових радних места, подржавањем иновација и развојем програма за једнакост у професионалном окружењу. Ово је била нека врста противтеже кинеском пројекту Пута свиле, који је дуго изазивао забринутост на Западу. Иницијативе Самита у великом обиму најављују почетак новог хладног рата против геостратешког противника.
Јасно формиран став о суочавању са економским и војним утицајем Кине показатељ је да су земље Г7 ипак показале солидарност упркос чињеници да је њихов европски део био усредсређен на локалне проблеме изазване периодом након Брегзита. Занимљиво је да лидери земаља Г7 неће моћи да реше питања климатских промена без Пекинга. И то упркос чињеници да је примена климатске агенде на самиту већ препозната као неуспех.
Одлуке које је седморица донела с правом су огорчиле Кину: представници кинеске амбасаде у Великој Британији захтевали су окончање мешања у унутрашње политичке ствари НР Кине. Све оптужбе назване су неоснованим, „клевета“ лидера Г7 – неодрживим покушајем одлучивања о „судбини света“. Надмоћ блока неколико држава у решавању питања структуре савременог света више није препоручљива у мултиполарном систему. Проблеми тренутне социјално-економске и еколошке агенде требало би да се решавају консултацијама уз учешће свих земаља светске заједнице, као и да се „заснивају на принципима Повеље УН и нормама међународног права“. Ако се таква теза прихвати као аксиом, нема говора о глобалном тријумфу Г7 – чак ни у погледу Сједињених Држава које су се вратиле у Европу.
Слично мишљење изнео је и италијански политички стручњак председавајући Међународног института за глобалне анализе Висион & Глобал Трендс Тиберио Гразиани такође коментаришући предстојећи састанак руског и америчког лидера:
„Г7 у коначној резолуцији заправо није изнео стратешке правце који би могли озбиљно утицати на међународну динамику, наиме незадрживи напредак Кине на светском плану и невероватна отпорност Руске Федерације. Наравно, Бајден остаје признати лидер Запада и зато је учествовао на самиту. Али у сукобу са шефом Кремља мораће да се ослони на снагу, а не на политику и дипломатију. Заправо, мораће да се ослања пре свега на свој положај примусних међусобних трансатлантских коалиција. Али и поред тога треба приметити да НАТО од 2021. године, осим финансијских проблема и противречности које је најавио Трамп још увек није у одличном стању. Било која блок стратегија пати од овога. НАТО-ов „Марш Исток“ наилази на Украјину, западна постаја Зеленскии је идентификовала као земљу. У ствари, уз могуће укључивање Кијева у Атлантски пакт, НАТО ризикује да буде увучен у ситуацију која је превише ризична за његове европске партнере, сигурно да не преузима војну и стратешку одговорност од 1949. године, године оснивања трансатлантског савеза . „