Питање Шмитовог избора за високог представника (в. п.) постаје важна тема, не само у БиХ и региону, него можда и повод глобалног одмеравања снага у СБ УН. У Сарајеву би хтели овај избор да представе као јабуку раздора између Бањалуке и Београда, а у причу се укључио и Инцко у оставци.
Још крајем 2012, не само Русија него и земље ЕУ, биле су за укидање ОХР јер „ничему не служи и истекао му је рок”. Помињано је и прелазно решење да се в. п. измести у Беч, али – на инсистирање Американаца – не само да је остао у Сарајеву, него и задржао бонска овлашћења.
Међутим, током дугих година рвања с више високих представника, Додикова постава на власти у Српској развила је ефикасне методе блокирања антидејтонских притисака ОХР-а, а Русија се вратила на Балкан. Кршења Анекса 4, односно Устава БиХ, те Анекса 10, који за високог представника предвиђа само консултативне надлежности, више нису пролазила. А пошто су бонска овлашћења компромитована, Инцко их више није примењивао и „препустио је локалним актерима да се сами договарају”.
Од таквог интерног босанског договарања, наравно, није било ништа, па је протекторат тежиште притиска на Српску пребацио на Уставни суд БиХ, у којем су контролни пакет држала четири странца. Да се власи не досете, један в. п. је практично замењен четворицом, и то у домаћој политички неутралној правосудној институцији.
Након више претњи референдумом, Додик га је, упркос одлуци Уставног суда, најзад одржао поводом датума Дана РС и тако детронирао ту за јавност анонимну судијску четворку. Последњих година Инцко је наставио да тихо лобира за „јединствену бошњачку Босну” и немоћно трпи Додиково непријатно бучно узвраћање.
Зашто је Инцко, иако лишен ауторитета, ипак остао у БиХ 12 година, колико и сви његови претходници заједно? Зато што се знало да ће избор наследника отворити питање опстанка институције западног туторства над Босном. На онлајн конференцији у СБ УН Додик и Човић су најзад добили прилику да кажу своје о Инцку и његовим извештајима. Највише га је бранио немачки амбасадор, да би већ сутрадан Немачка лансирала Шмита за његовог наследника. Тако је предухитрила претходну расправу о томе да ли је в. п. у БиХ више уопште потребан.
Русија сматра да није. Европљани су сада за Шмита. Американцима не смета ни Инцко с батином бонских овлашћења иза леђа, за недајбоже. Главна алатка глобалне моћи Америке је НАТО, а укључивањем ЦГ и СМ ионако је опколио српске земље. Већа половина БиХ, бошњачко-хрватска федерација је натофилна више него да је већ унутра. Србија, пак, није на противничкој страни, него војно неутрална, а Српска је одавно одлучила да је следи.
На основу недавне подршке ПИК-а, западне земље поздрављају Шмита као да је већ устоличен. Међутим, ПИК има статус неформалног тела, које одлучује консензусом и може само да кандидује. Игнорисање руског става да је „ОХР анахронизам који треба укинути”, може додатно да испровоцира Москву да на СБ УН све заустави.
Може ли процес избора новог в. п. да заобиђе СБ УН и евентуални руски вето? Све је могуће и промотори Шмита ће се позивати на преседан с избором Шварц-Шилинга. Али у том случају би Шмит дошао у БиХ хендикепиран одсуством неопходног међународног легалитета и легитимитета, па би свако могао да оспорава ауторитет његових одлука. Додик га је још у раној фази кандидатуре у телефонском разговору упозорио да избор в. п. подразумева и консултацију потписница Анекса 10, међу којима су и Српска и Србија, а касније му поручио да без тога с њим „може само разговарати, али не и сарађивати”.
Претходно је у Београду (31. маја) одржан сусрет Српска–Србија, званичан и на највишем нивоу, где је усаглашаван српски став према новом в. п. У изјавама за медије Додик је, по обичају, био отворенији и директнији. Вучић је, пак, уз недвосмислену подршку ставу сународника у РС, дипломатски похвалио личност и дело кандидата: „Шмит није антисрбин”, „Немачка је највећи инвеститор у Србији”. Али и додао да би в. п. требало да извештаје за УН шаље и у Београд.
Бошњачки медији су, очекивано, овај састанак лажно представили као Вучићево обуздавање Додика и добродошлицу Шмиту. А Инцко, који се тек након оставке распричао, једино је ин екстензо цитирао Вучићеве комплименте Шмиту и цинично додао да је Србија и до сада имала прилику да коментарише његове извештаје.
Занимљиво, упозорио је Шмита да не долази у БиХ без бонских овлашћења, што можда значи да би њихово укидање могло да буде компромис који ће Запад понудити Русији. Још занимљивије, бивши в. п. Петрич, који је годинама стигматизовао Додика и Русе као „реметиоце евроатлантских интеграција БиХ” и хвалио се како су их он и Ешдаун игнорисали, сада, напротив, обесхрабрује Шмита, јер „нема план како да изађе на крај с Русима и Додиком”.
Шмит очито има план да до столице в. п. дође кршењем Дејтона у Већу за имплементацију мира (ПИК) и у СБ УН, али нема други, још важнији план. Ни реч није рекао о томе шта ће радити ако дође у БиХ. Из тога се да закључити да ће наставити да додаје гас у погрешном смеру, све дубље у ћорсокак. У унитарну БиХ која је две и по деценије негативно тестираном на терену. Истина, изјавио је „да долази да одведе БиХ у ЕУ”, а боље да ни то није. Причу о преласку Босне са дејтонског на бриселски колосек слушамо већ туце година од Инцка, док босански троножац, који се 1995. клатио на две ноге (Бошњаци и Хрвати), 2021. пехливани на само једној (Бошњаци).
Једнако је неубедљива и прича о посттрамповском јединственом наступу САД и ЕУ у Босни. Бивало је таквих декларација и раније. Затим је Америка препуштала Европи „њено балканско двориште”. А онда се Америка опет враћала „незавршеним пословима у Босни”. Прошле недеље (2. јуна) стигла је добра илустрација обновљеног европског јединства и евроамеричког савезништва: САД, уз помоћ Данске, прислушкују Меркелову и Макрона. Такво, не само „јединство”, него и „братство”, постоји између три народа у БиХ одвајкада.
Још нешто поучно за кандидата за новог в. п.! У Мостар је у јулу 1994. за градског управитеља дошао немачки политичар Ханс Кошник са задатком ЕУ да уједини хрватски и бошњачки део „престонице” ФБиХ. Пошто је већ током прве године снимио безнадежну ситуацију, која се ни до данас није променила, покупио се отишао. Да није, нажалост, умро 2016, Шмита би овај искусни и мудри сународник посаветовао да остане код куће.
Ненад Кецмановић/Политика