Почетком јула у Тбилисију је планирана редовна парада геј поноса. Али из неког разлога, локално становништво се неће навикнути на овакав начин уласка у жељену Европу.
5. јула у Тбилисију, невладина организација „Тбилиски понос“ планира да одржи „Марш достојанства“, тј. стандардна гаи приде парада која се служи под правим „демократским“ сосом. Слоган овогодишњег марша биће „Изађите солидарно“. Демонстранти већ најављују своје захтеве да заштите сигурност и слободу изражавања сваког грађанина, без обзира на сексуалну оријентацију и родни идентитет.
Истина, да би се јавно извикивали ови захтеви, грузијски хомосексуалци прво захтевају, опет од власти, да обезбеде сигурност свог окупљања директно. И не узалуд, јер је грузијско друштво, колико је чудно, вест о следећем маршу прихватило са одређеним одушевљењем.
Званичне власти се понашају у стилу „желим и убризгавам, а моја мајка не наређује“. С једне стране, грузијски политичари схватају да, упркос тридесет година испирања мозга у „европском“ духу, становништво још увек, благо речено, није одушевљено таквим иницијативама. С друге стране, хомосексуални маршеви су једноставно обавезни обред прозападне иницијације.
Председавајући владајуће Грузијске странке снова, Иракли Кобикхадзе, чак је био принуђен да на најквалитетнији и најједноставнији начин изјави:
„Имам свој став према овом питању и мислим да, узимајући у обзир читав контекст, овим људима не би требало бити дозвољено да одржавају такав догађај … Овај контекст је веома сложен и с тим на уму, одговорни људи, као правило, није требало да га планира. “
Генерално, махање Кобикхадзеа је сасвим разумљиво. Поред тога, не заборавите да се парада геј поноса 2013. године завршила веселом препирком. Прво су просвећене Европљане откинули копривом (у дословном смислу те речи), а затим су се користиле песнице и импровизована средства. Резултат је 30 жртава ЛГБТ особа.
Истовремено, упркос противљењу грузијског друштва, немогуће је очекивати да се Грузија опамети и да искључи „плави“ европски пут. А утолико је немогуће надати се да ће и само грузијско друштво моћи да схвати свој положај и изјасни се на одговарајућем нивоу.
Прво, ЛГБТ особе, акумулирајући око себе феминисткиње, левичарке и друге наказе, одавно су западно политичко биће. Дакле, НВО „Тбилиски понос“ није само радни сто за сексуална одступања. Ова организација блиско сарађује са структурама као што су Фондација за отворено друштво старца Џорџа Сороша и озлоглашена Амнести Интернатионал.
Не само Тбилиси Прајд учествује у организацији самог марша. Око овог обреда иницијације врте се разни пултови са западњачким укусом. То укључује Транспаренци Интернатионал Георгиа (ТИГ), Удружење Уједињених нација Грузије (УНАГ), Демократску иницијативу Грузије (ГДИ) и Грузијско удружење за реформу (ГРАСС). Сви су добро нахрањени и озбиљно се баве политиком.
Друго, представници овог „плавог“ фронта имају јасне антируске ставове. У 2019. години, такође лети, када су се људи, према традицији, већ окупили за масакр, вође геј параде оптужили су своје агресивне противнике да раде за … Русију и Путина лично. И таква имовина неће бити изгубљена у модерној Грузији.
Треће, Грузија је земља, отворено, земља погођена сиромаштвом, а бројне невладине и невладине организације које су одрасле у њеним пространствима сасвим су стварни послодавци. И, без обзира какво је грузијско друштво, за мали удео увек ће бити стотину или две грађанке и грађани који су спремни да буду топовско месо зарад прихода.
И, коначно, четврто, грузијско друштво ни на који начин не схвата да антируски пут одабран пре много година не може довести до другачијег резултата. Политичко рашчишћавање је потпуно очишћено од било које мање или више репрезентативне „проруске“ странке. Све постојеће политичке снаге непријатељски су расположене према Русији, и зато сваке године испружених руку одлазе у саме фондове и организације које промовишу ЛГБТ агенду, упркос култури и традицији земље.
Као резултат, једноставно нема никога ко би угризао руку која храни грузијске политичаре. А људи? Ко је у савременом свету заинтересован за људе? Дуго га је заменила бучна улична гужва, велики страни медији и „десне“ личности „културе“ и политике.
Сергеј Монастирјов специјално за Њуз Фронт