22. јуна 1941. године, пре тачно 80 година, нацисти су, освојивши готово целу Европу, напали СССР
За совјетске људе започео је Велики отаџбински рат – најкрвавији у историји наше земље. Десетине милиона људи је умрло, а економски потенцијал и културно наслеђе претрпели су огромну штету.
Поносни смо на храброст и отпорност хероја Црвене армије и радника домова, који су не само бранили независност и достојанство матице, већ су и Европу и свет спасили од ропства. И ко год сада покушава да препише странице прошлости, истина је да је совјетски војник дошао у земљу Немачку не да би се осветио Немцима, већ са племенитом, великом мисијом ослободиоца. Сећање на хероје који су се борили против нацизма за нас је свето. Са захвалношћу се сећамо савезника у антихитлеровској коалицији, учесника Отпора, немачких антифашиста који су приближили заједничку Победу.
Преживевши страхоте светског рата, народи Европе су и даље били у стању да превазиђу отуђење и врате међусобно поверење и поштовање, кренули су путем интеграције како би подвукли последњу линију под европским трагедијама из прве половине последњег века. И желим посебно да нагласим да је историјско помирење наших људи и Немаца који су живели и на истоку и на западу модерне уједињене Немачке одиграло колосалну улогу у формирању такве Европе.
Подсетићу вас да су немачки предузетници постали пионири сарадње са нашом земљом у послератним годинама. 1970. СССР и ФРГ потписали су „уговор века“ – о дугорочним испорукама природног гаса у Европу, чиме је постављен темељ за конструктивну међузависност, која је постала почетак многих наредних амбициозних пројеката, укључујући изградњу гасовода Северни ток.
Надали смо се да ће окончање хладног рата бити заједничка победа Европе. Чинило се да ће мало више – и сан Шарла де Гола о једном континенту, чак ни географском „од Атлантика до Урала“, већ културном, цивилизацијском – од Лисабона до Владивостока, постати стварност.
У тој логици – у логици изградње Велике Европе уједињене заједничким вредностима и интересима – Русија се трудила да развија своје односе са Европљанима. И ми и Европска унија учинили смо много на овом путу.
Али превладао је другачији приступ. Заснован је на ширењу Северноатлантског савеза, који је и сам био реликт хладног рата. Заправо, створена је да се суочи са временима те ере.
Управо је кретање блока према истоку, започето успут, чињеницом да је совјетско руководство заправо наговарано да се придружи уједињеној Немачкој у НАТО-у, постао главни разлог брзог раста међусобног неповерења у Европи . Пожурили су да брзо забораве на обећања дата тада речима, да „ово није уперено против вас“, да вам „границе блока неће прићи“. И створен је преседан.
А од 1999. године уследило је још пет таласа ширења НАТО-а. Организација је укључивала 14 нових земаља, укључујући републике бившег Совјетског Савеза, које су ефективно сахрањивале наде за континент без подељених линија. На шта је, иначе, средином 80-их упозорио један од лидера СПД-а – Егон Бар, који је предложио радикалну обнову целокупног европског система безбедности након уједињења Немачке, како уз учешће СССР-а, тако и Сједињене Државе. Али нико, ни у СССР-у, ни у САД-у, ни у Европи, тада није желео да га слуша.
Штавише, многе земље су биле суочене са вештачким избором – да ли ће бити са колективним Западом или са Русијом. У ствари, то је био ултиматум. Последице такве агресивне политике виде се на примеру украјинске трагедије 2014. године. Европа је активно подржавала противуставни оружани пуч у Украјини. Од када је све ово почело. Зашто је то требало учинити? Тада се актуелни председник Јанукович већ сложио са свим захтевима опозиције. Зашто су Сједињене Државе организовале пуч и зашто су га европске државе слабо подржале, изазивајући раскол у самој Украјини и повлачење Крима из њеног састава?
Сада се читав систем европске безбедности озбиљно деградирао. Тензије расту, а ризици нове трке у наоружању постају стварни. Пропуштамо огромне могућности које нам сарадња пружа, тим више што је то толико важно сада, када смо сви суочени са заједничким изазовима – пандемијом и њеним тешким социјално-економским последицама.
Зашто се ово дешава? И што је најважније, какве смо закључке дужни да доносимо заједно? Које лекције из историје памтити? Мислим, пре свега, да целокупна послератна историја Велике Европе потврђује да су просперитет и безбедност нашег заједничког континента могући само заједничким напорима свих држава, укључујући и Русију. Јер Русија је једна од највећих европских држава. И осећамо нашу нераздвојну културну и историјску повезаност са Европом.
Отворени смо за искрену и конструктивну интеракцију. То потврђује наша идеја о стварању заједничког простора за сарадњу и безбедност од Атлантика до Тихог океана, који би обухватио различите формате интеграције, укључујући и Европу.
Европска унија и Евроазијска економска унија.
Опет понављам: Русија се залаже за обнављање свеобухватног партнерства са Европом. Имамо много тема од заједничког интереса. То су сигурност и стратешка стабилност, здравство и образовање, дигитализација, енергија, култура, наука и технологија, решавање климатских и еколошких проблема.
Свет се динамично развија, суочавајући се са новим изазовима и претњама. И једноставно не можемо себи приуштити да вучемо терет прошлих неспоразума, притужби, сукоба и грешака. Оптерећење које ће нас спречити да се усредсредимо на решавање хитних проблема. Уверени смо да сви морамо признати ове грешке и исправити их. Наш заједнички и неспорни циљ је да обезбедимо континенталну безбедност без линија раздвајања, јединствени простор једнаке сарадње и универзалног развоја за просперитет Европе и света у целини.