Јесам ли ти кад писао о мојем Момчилу, Здравко Кривокапићу, о мојем оцу, дивној и часној старини из Мораче, који је за срптво и Црну Гору пострадао толико да му као четничком сину није било живота у њој, но ја у инат таквима као ти вазда живео за њу и српство?
Ако је шта у оном светоме кршу знао- знао је да је Србин, знао је за шта му се ђед вратио осакаћен са Бојне њиве, за шта му је отац стрељан, за што су му мајку Ђиласови крволоци називали кучком и курвом српском, зашто су убили Бога у њему кад је стао пред врата цркве у Колашину да не дозволи “ослободиоцима” да спроводе коње и стоку у светињу, јер ако је нешто знао- знао је да је Србин и да се тога не треба и не сме стидети, напротив!
Знаш, покушавали су свако мало да убиј Бога у њему, у детету, но ломили су му кости али нису успели распећа.
Што су више тукли то је Господ био живљи у мојем Момчилу, не што је био лудо храбар већ што је знао ко је, из какве куће и којег племена, па где и кост лако пукне душа неће никако!
Зашто велим: “такви као ти, Здравко Кривокапићу”?!
Они су то чинили цокулом и батином а ти речју и (не)делом, једнако покушавају да саломиш кости како би саломио душу, но не држи се Србин о кости већ о душу, па залуду бијеш…
Зашто ти све ово пишем?
Зато што све могу да опростим осим очеве муке, а мука мојега Момчила је мука Србина у Црној Гори, патња Србина за Црном Гором, жал Црне Горе за Србином, све оно за шта сам веровао да ће са усташким ДПС-ом отићи низ Морачу, но…
Силно се радовао отац 30. августа минуле године, још је донекле и био свестан, понешто памтио (кратко додуше) ал се свега живо сећао, јер ако је шта и данас живо у њему- јесу Господ и тврда вера српска!
Данас, због тебе и твојег чињења, Здравко Кривокапићу, огрешим душу па захвалим Богу што моја дивна старина скоро ништа више не познаје, не зна где је, шта се збива…
Мрзим себе што се “порадујем” гледајући га како гледа у неке даљине, знам ја које но ћутим, порадујем се што ме ништа не пита ваљда мислећи да више нико у Црној Гори не пребија кости Србину зато што је Србин, да је оно зло Ђукановић ближе Спужу но Краљичиној плажи, али…
Знаш ли, рђо, које је проклетство да се дете “порадује” што га отац ништа неће питати, јер не бих знао шта да му кажем осим да Србин и даље страда од “ослободилаца” због греха за којег нема помиловања- зато што је Србин!
Хришћанин сам, православац, светосавац, Србин, дете Црне Горе, ваљало би ми праштати но како да вам опростим старца у којем и данас пребијате дете?!
Мој је Момчило све оно што Црна Гора јесте- поносита, дивна, велика, славна, српска и православна, па како да опростим што брдима и даље хајке прогоне Бога не би ли га убиле у људима, но понављам, не држи се Србин о кости већ о Господа, и не држи се Црна Гора о земљу но о Србина!
Да је због мене ни слова Вам не бих написао, Здравко Кривокапићу, но до оца ми је, свега ваљаног у мени!
Са 89 година још нема мира, још служи своју доживотну без права на помиловање због “смртнога” греха: Србин је, научио је да чита са прађедовских споменика- Србин је, научио да пише крвљу предака- Србин је, како би га Црна Гора онако црног од батина познала да је шта друго?!
Кости су му ломили али душу- никад!
Оставио је брату и мени у завет- залуду цокулате, свако ће од нас с поносом одробијати свој “грех”: Срби смо, нека је доживотна, не тражимо помиловања јер- не држи се Србин о кости већ о Господа, не држи се Црна Гора о земљу но о Србина…
Михаило Меденица/ИН4С