Од небројених дефиниција историје, као науке и као праксе, она око које се сви неподијељено слажу јесте да се перманентно понавља. У разним околностима, приликама и епохама, са новим актерима и у измијењеним кулисама, на свјетској позорници се изнова и изнова игра једна те иста представа.
Бал под маскама, водвиљи са пјевањем и пуцањем, кловновима и жонглерима, мађионичарима и шаптачима. И публиком која, увјерена да гледа нови комад, изнова плаћа улазнице и беспоштедно аплаудира. А понавља се, углавном, незналицама и народима кратког памћења. Због свега тога, историју колоквијално називају – учитељицом живота. Али, као што ни најбоља учитељица од просјечне незналице и дустабанлије не може направити новог Теслу, тако ни „учитељица живота“ узалуд понавља лекције онима којима научено извјетри чим се час заврши. Ми, Срби, смо, изгледа, уџбенички примјер за то.
Између људског и животињског чопора има много сличности (човјек је, каже наука, само прије око 250 хиљада година, такође био животиња) најупечатљивија разлика је у томе што животиње никад неће дозволити да им на чело чопора дође – идиот.
Ми, Срби, могли би да пред сваким историјским судом послужимо као крунски доказ за супротно. Или, како је то, сажето и у форми аксиома, давно дефинисао феноменални Иво Андрић: „нама Србима се сваких педесет година дешава да мудри заћуте, будале проговоре а фукара се обогати“! Да памтимо као што заборављамо, да смо склони анализирању колико смо површни и тркопиши у сваком погледу, можда би смо и нашли одговор на питање откуд и зашто нам се све ово дешава. И лако би смо се досјетили да, колико год изгледало „ново“, ово није од јуче, да је ово са нама и око нас већ „дежа ви“, што би рекли Французи.
Све наше наводне промјене, искораци из жабокречине и мртвог мора на чији смо се смрад лако навикавали („човјек је једина животиња која се на све навикава“ – Достојевски), све наше побједе биле су само у лијеп станиол упаковани порази и преваре. И увијек је било по оној староподгоричкој: „учини му али посао му не заврши“! И увијек су нас у ћорсокак доводили они у које смо се и на ћивоту могли заклети да неће превјерити.
Да ли смо већ заборавили Новака Килибарду и његово окретање „ћурка наопако“? Јесмо ли заборавили Милицу Пејановић Ђуришић која је, у сумрак јединственог ДПС, (био сам свједок) у брк скресала (јечала је зграда у Београдској улици под Горицом) сад већ покојнима Зорану Жижићу и Момиру Булатовићу да су „пи*ке и да ће, уколико то они неће, сама обући панталоне и Мила Ђукановића, шверцера и криминалца, избацити из Партије и са мјеста премијера“!
А онда му главачке потрчала у наручје и стала на чело његовог крила Партије. Памти ли још ко „србовање“ Света Маровића које му је било главна одбрана од жешћих напада с друге стране. Па Пеђу и цијепање велике патриотске групације око јединственог СНП на све мање и све мање патриотске скупине. Па… списак оних који су били па преварили био би дужи од телефонског именика осредњег града.
И данас се ту око нас даје потпуно иста политичка представа, режирана на истом мјесту и по истом сценарију. По том сценарију, добили смо смјену власти која није ништа промијенила, добили смо скоро јединствену револуционарну масу литија спремну да мијења из коријена а која је за мање од пола године растурена, ућуткана и изиграна.
Добили смо власт која не влада већ којом владају, која нас ништа не пита јер не питају ни њу. А ни то нам није први пут. Они старији сјетиће се парламентарних избора из 2001. године на којима је учествовала и тек новоформирана Народна социјалистичка странка, настала као резултат подјела и програмске редефиниције СНП. Странку су тада предводили Момир Булатовић, Душко Јовановић, Зорица Тајић, др Ново Вујошевић, проф. Боро Ћетковић и Милорад Рашовић. Све анализе и истраживања уопште нијесу доводили у питање њен будући парламентарни статус, било је само дилема којим бројем посланика. Али, за наводних 260 гласова, тај статус је „измакао“.
Да се „Власи не досјете“, избори су поновљени на три изборна мјеста, на којима је требало да опет гласа више од 700 грађана, али НСС је у новом бирању освојила тродупло мање гласова. Много година касније сазнало се да је тада из центара моћи који (и тада и сада) профилишу нашу политичку стварност, преко Београда, стигао налог да „партија Слоба Милошевића и Момира Булатовића ни по коју цијену не смије ући у Парламент“!
Заједничком акцијом ДПС, СНП и тадашње Српске народне странке, чији су активисти и челници „обрадили“ терен у Горњим Црквицама и на Његовуђи, уз обилату помоћ војне обавјештајне службе која је „претресла“ тиватско насеље Сељаново у којем су значајан број житеља чинила војна лица и пензионери, налог је извршен. Тиме је настављен започети процес беспризорног разбијања и губитка заједничке државе који је крунисан референдумом који је „морао“ дати пројектовани резултат.
И данас на сцени имамо исти налог и нешто мало промијењене извођаче радова. Налог гласи: Демократски фронт ни по коју цијену не смије у власт!!!
Не смије јер би се његовим јачим присуством у Влади могла пореметити успостављена равнотежа апсолутне послушности, понизности и сервилности какве у Црној Гори није било још од Петровданске скупштине. Да би се прикрио концепт смјене политички, идејно и организационо потрошене ДПС на начин да њено државно наслеђе остане недирнуто, смишљена је банална превара у виду „владе експерата“ и премијера са ореолом „месије“, послатог оној револуционарној маси из литија са „агреманом“ покојног Митрополита.
Убрзо се показало да су „апостоли“, лише изузетака, експерти таман колико је и моја неписмена баба Станија академик. А „месија“ је први окренуо леђа цркви и негдје у бисагама затурио обећани Темељни уговор. Одсуство ДФ из свих токова власти надомјештено је поплавом политички, идејно и национално недефинисане масе која, у костиму европских демократских вриједности, преводи Црну Гору (и нас у њој) жедну преко воде.
Било би поштено рећи да актуелна криза власти није само политичка већ је прије свега – морална. Морална, јер, колико год је у љубави и политици све дозвољено, неморално је отворено и простачки лагати оне чији су вас гласови учинили тиме што јесте. Непристојно је и политичком кукавичлуку равно својом недоследношћу и мимикријом варати већ толико пута преварене, оне који су од вас очекивали испуњење деценијских снова и надања.
Равно је политичкој проституцији своју идеолошку смјешу свега и свачега, која услед тога личи на сплачине, продавати као мелем за љуте народне ране. Простачки је, макар у одијелима и краватама, варати сиротињу, жедну прије свега правде, истине и слободе. Приземно је бити за све и свашта, а бити против само једног – сопствене и суштине народа из којег потичете. Кукавички је крити се иза Његоша а ћутати о повратку његовог гроба на мјесто и у амбијент који је сам изабрао и проклетством нас обавезао на поштовање његове последње воље. Али, све је то тако корисно за останак на власти и у милости оних који немају милост већ само интерес. А народ? Ех, народ.
Историја, немлосрдна учитељица живота, опет шиба по прстима јер нијесмо савладали лекцију и урадили домаћи задатак. Нијесмо јер су нас, опет и изнова, превеслали хохштаплери и манипулатори јефтиног морала у скупим одијелима.
Распојасана и политичким баханалијама склона стокупљевина украваћена бојом коју су у политику увели промотери неспутаних сексуалних слобода. Наћефлеисани демагог приземне реторике, и шачица мутљавине окупљена око њега а скривена иза мантије светога човјека. Ненаучено, наравно, мора да се плати и стога се ДФ узалуд упиње и батрга. Доведени су у ситуацију у којој је свако решење једнако неповољно.
И зато не треба да се надају ономе што му, по природи ствари и законима политике као науке, припада. Јер, опет је са мјеста са којег је вазда долазила, стигла наредба: Но пасаран! Бар не до следеће прилике. Уколико опет до тада не заборавимо лекцију.
Емило Лабудовић/ИН4С