Писма са села којег више нема:
Чињеница је да сам се кроз живот више сусретао са појмом „експерт“ него са особама уз које он иде, са онима чија су имена, сама за себе и сама по себи, изван сваке дилеме и спора и код свих изазивају исти осјећај дубоког поштовања и признања. Експерт – особа која има велико искуство, знање и вјештину у ономе што ради, како је дефинишу енциклопедије, већ самим тим статусом је обезбјеђена од приговора, спорења и вредновања кроз дневно – политичке призме.
Кад је неко стекао друштвено признати статус експерта, онда је то неспорно за било кога. Због свега тога, такав статус и високо друштвено и научно вредновање не сусреће се на сваком ћошку и личности тих квалитета су чак и међу бројнијим народима ријетки бисери у милионима шкољки у којима осим пијеска нема ничега.
Експерти, као појам и као личности, ушли су у наше животе као масовнија појава тек са владом Здравка Кривокапића. И прије него су именовани, његови министри су најављивани скоро као ванземаљци, вансеријски стручњаци који ће посрнулу Црну Гору подићи до неслућених висина.
А кад су имена саопштена, и најдобронамјернији су се у чуду чешкали по глави, јер, рекох, статус експерта подразумијева и највиши степен присуства у јавности. Испоставило се да је најважнији елеменат за стицање звања „експерт“, а на чему премијер и данас истрајава, (народ би рекао: држи се као пијан за плот), општеприхваћена верификација најширих друштвених и научних кругова – изостао. За највећи број његових министара извор те „друштвене верификације“ је само он.
Да ствар буде још гротекстнија, баш та фалинка се највише односи на самог премијера. Јер, ко је, лише његових не тако бројних студената и још ужег круга колега, до јуче уопште чуо за Здравка Кривокапића и његово експертско знање, довољно за једну од најодговорнијих државних функција. Знање које би требало, без било чијег, па и опозиционог, оспоравања, да надомјести изостанак политичког имена и искуства којим би се могла водити макар мјесна заједница!? И који су то друштвени и научни кругови који би могли да потврде његов експертски статус? Осим, наравно, ако се не рачуна скоро ултимативна „препорука“ почившег Митрополита и кругова око њега. А, колико год се неко наљутио, њихово поимање политике и вођења државе често се показивало као кад би, рецимо, некоме попут мене била повјерено вођење литургије а камоли цркве. Али, о том потом!
У пола године кормиларења политичким и економским бродом Црне Горе, „експерт“ Здравко и највећи број његових „апостола“, лише пар изузетака, демонстрирали су да нијесу ни за „малог од кужине“! Али, оно у чему је премијер надмашио све и свакога и у чему се показао као експерт над експертима јесте – сијање магле и бацање прашине. Из дана у дан, експерт за вођење и оздрављење Црне Горе и њен убрзани пут у Европу (обећава да ће то бити најдаље за три године и за његовог мандата) се све више показује као јефтини схоластичар и илузиониста. Али, оно у чему је заиста био „експерт“ и у чему је често превазилазио и самог себе, било је произвођење „непријатеља“.
Списак оних који наводно свакодневно подмећу клипове у точкове његових кола (а све чешће и авиона, јер дома не долази), од ДФ, на челу чије листе је дојахао у Карађорђеву, преко мрске Србије, до далеке Русије, био би дужи од екватора.
Добро, де, да се Власи не досјете, прозове он понекад и Мила, али у односу на оне чијим је гласовима још увијек премијер – спорадично. Његова кукњава како га руше са свих страна јер иде правим путем, како његову смјену траже доказани „фотељаши“, Милови тајни помагачи и козначији шпијуни, често је толико карикатурална да подсјећа на онај чувени лик из цртаћа – Калимера.
Његова способност самосажаљевања заиста нема граница. А да би је појачао до суза над његовом „клетом судбом“ месије којег нико не разумије и против кога су сви осим Бога, ових дана је (зло)употријебио и – породицу. Изјава његове двије ћерке да ће напустити Београд у којем су се школовале, запослиле, покренуле бизнис и срећно удале јер се „због хајке коју београдски таблоиди воде против њиховог оца више не осјећају сигурним“ је дно дна и коначан пад првог црногорског „сокола“ у житко блато бестијалне лажи. И не само његов већ и њихов, јер би било за очекивати да особе тог нивоа знања и образовања покажу макар мало више достојанства и самосталности. Али, по ко зна који пут, показало се да ивер не пада далеко од кладе.
Ко је макар и један дан провео у Београду могао је да осјети и доживи бескрајну ширину његове велеградске душе. Београд никад и никог, понављам: НИКАД И НИКОГ није не само протјерао него ни попријеко погледао, из било којег разлога. У њему се истом комоцијом шетају, живе и раде и Хрвати, и Словенци, Македонци, Босанци… чак и Шиптари, а Црногорци су у њему деценијама уживали посебан и ничим заслужен статус.
Највећи србомрзитељи, од Соње Бисерко па до Мила Ђукановића (који, додуше, од читавог Београда највише преферира сплавове), у Београду се осјећају као код куће. Велики број оних ултрацрногораца који свакодневно сипају дрвље и камење на Београд, у њему се лијече, школују дјецу, купују станове и раде послове. И нико од њих никад није доживио ни најмању непријатност. Београд као средина небројено пута је показао да има „желудац“ и за много већу издају од ове Здравкове, да умије да трпи и прашта оно што ни мајка не би.
У Београду су се, све до скора, као своји на своме осјећали чак и „кавчани“ и „шкаљарци“, али, ево испаде да се само двије Здравкове ћерке, за које је, мимо фамилије, мало ко и знао да су „Београђанке“, осјећају несигурнима.
Неписано је правило хуманости да дјеца не смију окајавати грехове родитеља. Исти степен општеприхваћеног начела има и став да и родитељи не смију да користе дјецу као штит и залог за своја непочинства. Зато је овај „експертов“ покушај да, жртвујући ничим нарушени комодитет чланова своје породице, прибави себи још један алиби за доказану неспособност и несналажење морално посрнуће највиших домета..
Да је у свом неекспертском странпутању задржао и мрвицу морала, поштења и грађанске пристојности, Здравко, изабрани, одабрани и од цркве делегирани, морао би се сјетити оних Христових ријечи са крста: „опрости им, оче, не знају шта чине“! Али, за тако нешто треба имати кичму и ону ствар међу ногама.
Зато, у име свих нас које је Београд родитељски грлио, школовао, лијечио и широм отворио своје вееееелиииикооооо српско срце: опрости му, Београде, нема појма ни гдје је ни шта чини!!!
Емило Лабудовић/ИН4С