Дословно су навели да су „срећни што могу да ми кажу да одбијају мој захтев за визу”, јер сам као официр вишег чина (војску сам напустио као потпуковник) припадао југословенској војсци која је, по мишљењу канадског министра спољњих послова, у Босни током ратова деведесетих година чинила или није ништа учинила да спречи ратне злочине.
После моје бразилске епизоде 2005. године добио сам прилику да радим за велики „Ербас” у Великој Британији. С обзиром да ми је ужа специјалност инжењер испитивања лета, доласком у Бристол, у југозападну Енглеску, имао сам идеју да ћу тако лакше наћи пут до Тулуза у Француској где био центар ове велике компаније за испитивање свих авиона које производе.
На моју жалост, врло брзо сам схватио да поред знања и искуства, пресудну улогу да се домогнем центра у Тулузу има држављанство или пасош који поседујем. Пасош је био услов да би сте уопште конкурисали за то место.
Тада је важило правило да само они који имају пасоше НАТО земаља могу да раде у центру за летна испитивања. Врхунска технологија и знање у цивилном ваздухопловству баштинили су из сектора војног ваздухопловства, али под строгом контролом због чега је и постављен овакав услов за конкурс.
Већ после неколико месеци боравка у Енглеској схватио сам да сам погрешио што сам напустио Бразил, где сам за четири године рада стекао завидну репутацију и искуство.
У „Ербасу” сам имао за трећину бољу зараду, али трошкови живота су били три пута већи у Британији. Плате инжењера у овој компанији биле су значајно веће у Немачкој и Француској. Мање су биле у Шпанији, али су тамо трошкови живота билу нижи него у Британији.
Тражио сам нови посао и јавио сам се на понуду компаније „Дајмонд ер” за посао у Канади. После два телефонска разговора позван сам да дођем у седиште компаније у Канаду. Да би отишао тамо била ми је потребна туристичка виза за ту земљу коју сам посетио у лето 2003. године. У то време имао сам пасош Савезне Републике Југославије, а пре тога СФРЈ.
Најближи канадски конзулат Лондону, око 200 км од Бристола, што је захтевало скоро једнодневно одсуство са посла. У конзулату предате пасош на пријемном шалтеру, изјасниш се коју врсту визе желиш и платиш таксу за обраду, унапред без обзира да ли ћеш добити визу или не. Наравно, виза се додатно наплаћује.
Служебник је пажљиво прегледао папире и онда поставио допунско питање: Да ли сам био припадник полицијских или војних структура СРЈ?
Пре одласка, првих 20 година каријере радио сам као инжењер техничке службе ратног ваздухопловства СФРЈ у Ваздухопловном опитном центру на аеродрому Батајница. На самом почетку каријере од 1983. године, како се тада говорило по потреби службе, сагласио сам се и постао официр. Због тога сам се у конзулату декларисао као бивши припадник војска СРЈ, односно СФРЈ, али са напоменом да сам био ангажован искључиво на пословима инжењера испитивања у лету.
Та напомена, за службеника амбасаде, била је потпуно неважна. Поред стандардне папирологије за добијање туристичке визе морао да попуним још три додатна формулара.
У првом сам морао да хронолошки наведем све активности од почетка каријере до тог момента. У другом је био захтев да наведем имена и чинове свих својих претпостављених, укључујући и оних за време служење редовног војног рока у тада заједничкој држави СФРЈ.
У трећем документу су тражили да наведем тачне датуме свих мојих унапређења током војне каријере. На примедбу да можда нећу моћи да се сетим свих података, речено ми је да се потрудим будем што је могуће прецизнији.
После неколико дана на кућну адресу ми је стигла „терена пошиљка”, коверта из конзулата. У њој је било писмо за захтевом да попуним формуларе два и три, за које су навели да их нисам попунио раније.
Помислио сам да хоће да ме натерају да одустанем, па сам опет попунио формуларе. У међувремену су ме звали из компаније и распитивали се о визи и кад могу да дођем у Канаду.
Како није био одговора из конзулата одлучио сам да поново одем до Лондона. Кад сам дошао, уследила је иста процедура, тражили су још једном да попуним формуларе два и три, јер, наводно то нисам раније учинио. Тако сам и по трећи пут попунио исте папире.
После сат времена чекања, прозвали су ме и кроз диверзиони шалтер уручили документ, коначни одговор „озбиљне државе Канаде”. Након више од једног сата чекања, прозвали су ме и уручили кроз против диверзиони шалтер (тамо ус сви били такви) документ који је био финални чин „озбиљне државе“ Канаде.
У њему је писало нешто што је за мене било највеће понижење у мом животу. Дословно су навели да су „срећни што могу да ми кажу да одбију мој захтев за туристичку визу”. Због тога што сам као официр вишег чина (војску сам напустио као потпуковник) припадао југословенској војсци која је, по мишљењу канадског министра спољњих послова, у Босни током ратова деведесетих година прошлог века, чинила или није ништа учинила да спречи ратне злочине и непоступање према ратном праву.
За њих сам био непожељна особа што су и написали у мој пасош а својим печатом потврдили. Осим мишљења министра иностраних послова, других доказа није било, а на моје питање да ли ме сматрају ратних злочинцем службеник је одговорио да је у одлуци узета у обзир и моја командна одговорност.
Током живота и рада у иностранству по одласку из сваке од земаља сам узимао полицијске потврде о евиденцији криминалних гоњења и оне су увек биле негативне. И данас чувам полицијске сертификате из Бразила, Велике Британије и Немачке.
САД немају такав сертификат али се на интернет апликацији ФБИ може утврдити статус за све који су икада аплицирали за било коју визу, а поготову за оне који су радили у САД.
Из „Ербаса” сам отишао у Немачку, а после у Француску и САД. Толико о кредибилном мишљењу канадског министра спољњих послова.
На почетку каријере, када сам био млађи, другачије сам размишљао.
А данас бих рекао: „Свуда пођи али кући дођи”.
Душан Матић/Политика