Судећи по вулканским политичким страстима, које излазе изван сваке контроле, вјероватно иду нови, пријевремени парламентарни избори у Црној Гори.
То би се закономјерно могло десити уколико ДФ остане доследан својој политици енергичног љуљања Владе која у одређеним моментима сличи нападима бјеснила и поприма облике хистерије.
Опет, актуелна Влада је далеко од идеалне приче због несигурности, конфузне и некомпатибилне организације и нејасног политичког концепта и пута, што је последица њеног вапијућег политичког неискуства.
На другој страни, јасно је да ће сви ултиматуми ДФ-а бити глатко одбачени јер, све су прилике, патрони који Црну Гору држе у шаци, а то су западне структуре које контролишу процес транзиције власти, из неких својих разлога- лидерима ДФ највјероватније неће дозволити да уђу у Владу, што они психички не могу издржати па су исфрустрирани преко сваке мјере.
Процес реске дестабилизације државе
Једно је јасно, кренуо је назаустављиви процес политичке дестабилизације државе иако “побједничке партије” нису „пера отбиле палом диктатору“, који и даље спретно контролише паралелни систем власти оштро парирајући сваком потезу новог режима.
Додуше, осим реалног расписивања нових избора постоји и друга варијанта развоја догађаја у Монтенегру.
То је да један посланик парламентарне већине по систему „Драго Ђуровић“ пређе на страну Монструма па да се формира нова „мултиетничка Влада“.
Јавност не може утицати на ово погоршање стања власти јер је радикално подијељена, па преостаје да сачекамо расплет, или тачније- нека буде како мора бити, ништа страшно.
Једно је сигурно, уколико се током ових политичких турбуленција као резултат деси враћање старог режима, јасно је ће они који су се борили и изборили за функционерске фотеље – изгубити те фотеље и наћи у врло тешкој политичкој позицији.
Они би, у новим околностима, јавности могли понудити „одлазак у шуму“ или уличне протесте и ново “гутање сузавца” као одговор на неизоставне репресије режима које би се десиле у најжешћем облику.
Од тих будућих и перспективних опозиционих посланика, који су сада позиција, могло би се очекивати ново чупање микрофоне у Скупшини Црне Горе када се опет буде мијењао Закон о слободи вјероисповијести, чиме би снова показали своју традиционалну опозициону одлучност.
Једно је сигурно, ултиматум међународне заједнице о неспорности чланства Црне Горе у НАТО пакту, као и потврде признања Косова и Резолуције о Сребреници ће потписати свака нова Влада, с битном разликом што та нова Влада може прогањати Цркву или је не прогањати.
Наравно да је у свакој варијанти избора неког новог режима боља друга варијанта.
Како сада ствари стоје, изгледа да је нашем добром и утицајном Александру Вучићу боља прва варијанта, јер му ова друга варијанта, која је сада на снази, очито не одговара.
Како је јасно фактичко стање ствари, вјероватно би најбоље било да се већ сада психички припремимо да наше „побједнике“ опет видимо у опозиционим клупама.
Наравно, као “нове мученике” који ће, слично прошлим временима, примати лијепе опозиционе посланичке плате и обећавати нам како ће једног дана свргнути ненародни режим Ђукановића и “стати му на главу и на реп” истовремено.
Раздвајање власти од народа
Тренутно смо суочени с очитом политичком деструкцијом „побједничких партија“, које су послије изборне побједе направиле знаковиту подјелу сопственог гласачког тијела, а тиме и народа.
Наиме, опозициони гласачи су сада подијељени на оне битне – који имају партијске књижице, и остале небитне, који “не постоје” и за које се партијама фућка јер је такво стање учмалог партијског система.
Умјесто једнаких права за све, партије побједнице су јавности предочиле принцип неједнаких права гдје се као „елита друштва“ и носиоци привилегија јављају, не искључиво способни већ: носиоци партијских књижица и њихова мила, ужа и шира родбина.
Одакле сада партијама идеја да ће ти који “не постоје” с ентузијазмом подржати њихове ултимативне жеље и нереалне фантазије за улазак у Владу, које су сада у оптицају!?
Могуће да се ради о заблуди проузрокованој политичком самохипнозом.
Јасно је, послије свега што се издешавало, да политичке партије нису коректне друштвене организације већ приватне фирме које могу заинтересовати јавност само уколико су друштвено корисне у смислу стварања општег добра. То сада нису!
На другој страни, својим чудним понашањем се тој општој конфузији придружила и Влада невјероватним заплитањем око кадровских рјешења и несхватањем важности исправног медијског и политичког односа према јавности и партијама.
Као резултат се десило нежељено одвајање нове власти од народа, што никако није лијепо.
Самим тим, очигледно је неопходна темељна реконструкција и Владе и партија јер су они, у пакету, постали једна онесвијешћена цјелина, темељно испуњена меркантилношћу и погубним самољубљем.
Укључујући необуздане страсти, политичке контрадикторности и дупле стандарде с којима смо сучени, нови политички систем је, изгледа, дефинитивно одлепршао из реалности с тенденцијом да умре пред нашим очима.
Изборно расчишћавање баруштине, или како…
Можда су зато и потребни нови парламентарни избори, да се расчисти та баруштина која народ малтретира и замара умјесто да га релаксира и понуди му перспективу.
Да ли су као услов за нове изборе партије и Влада довели у ред бирачке спискове, идеолошки дотукли Монструма, преузели правосудни систем и РТЦГ, да би избори били минимум коректни, што су морали урадити- више уопште није важно.
Имаће до датума нових избора нешто времена да на томе пораде ако хоће, а ако неће- ништа страшно јер смо на њихову неефективност већ навикли.
Па да напокон видимо шта ће јавности у изборном циклусу понудити послије свега виђеног и невиђеног што су до сада демонстрирали.
Било какав да буде расплет ситуације, са изборима или без њих, видимо је да је нова политичка реалност микроколоније Црне Горе тужна и чемерна, те да сви параметри говоре да држава увјерено иде у хаос, безнађе и провалију.
Дакако, бивши режим таквом стању даје упечатљиви рушилачки допринос јер се попут губе и даље грчевито одржава и паразитира кроз паралелне системе власти.
Чудом се јавност не може начудити да је то нама наша тридесетогодишња борба против оваплоћеног Зла донијела.
А можда је разлог у томе што нисмо довољно квалитетан народ и што имамо меркантилну и самољубиву квазиелиту умјесто мудре елите, ко ће га знати.
Војин Грубач/ИН4С