Усвајање црногорске Резолуције о геноциду у Сребреници треба посматрати искључиво у светлу геополитичких циљева запада и антисрпских снага у Црној Гори, и региону. Необично је то што је усвојена резолуција коју је пре пола године поднела црногорска опозиција, са ДПС-ом на челу, бошњачким и албанским странкама. Необично је то што је премијер Црне Горе изјавио да је резолуција непотребна, а није урадио ништа да се та непотребна резолуција скине са дневног реда. Баш супротно својој изјави премијер Црне Горе је урадио све да се та резолуција нађе на дневном реду и да се усвоји.
Текст резолуције је преписани текст британске резолуције из Савета безбедности УН из 2015. године, који већ годинама као баук кружи нашим регионом. Са великом извесношћу могу да тврдим да је налог за подношење и усвајање резолуције стигао са запада. Геополитички циљеви усвајања резолуције су вишеструки. Вишеструко штетни за тзв. српски свет на Балкану (Србија, Српска, КиМ, Црна Гора). Циљ свих резолуција о Сребреници је укидање Републике Српске. Циљ је слабљење значајно ојачале Србије, ојачале под председником Вучићем. Таква јака и стабилна Србија не одговара геополитичким интересима запада, због тога што таква Србија јача Републику Српску, јача српске снаге у Црној Гори, и јача положај Срба на КиМ.
Пад Мила Ђукановића је упалио знак за узбуну на западу, због тога што је знатно повећао могућност обједињавања целог српског простора на Балкану. И под тим не подразумевам формално обједињавање, због тога што Србија јако добро зна своје лимите, него суштинско, економско, проевропско обједињавање, које је тешко зауставити, за разлику од оног формалног. Да би почели заустављање овог тренда о коме говорим, западњаци су посегли за овом резолуцијом – мала улагања, велики ефекат и велика штета по српски народ.
Циљ је жигосати узлетелу Србију, узлетелу чак и под епидемијом, поништити сав позитиван имиџ који је Србија стекла током епидемије и вакцинације, али и током протеклих девет година власти државника Вучића. Директан циљ је враћање Мила Ђукановића у извршну власт, враћање ДПС-а у игру, и избацивање просрпских снага из власти у Црној Гори. Циљ ове резолуције је и слабљење преговарачког положаја Србије у вези са преговорима о КиМ. Треба очекивати да ће се оваква резолуција вероватно појавити у парламентима БиХ, лажне државе Косово, Хрватске, и ко зна кога још (Албанија, Македонија?).
Хрватска најављује да ће она од Србије тражити да призна геноцид у Сребреници, као предуслов уласка Србије у ЕУ. Како је слаба власт неотпорна на спољне диктате, показао је Тадићев, Ђиласов и Јеремићев режим 2010. године. Овај режим је у марту 2010. усвојио Декларацију о Сребреници. Иако се у декларацији не помиње реч геноцид, формулација „на начин утврђен пресудом Међународног суда правде” значи осуду геноцида у Сребреници, због тога што пресуда поменутог суда говори о геноциду у Сребреници.
Злоупотреба дефиниције геноцида доводи до компромитовања, девалвирања и обесмишљавања научног, правног значења појма геноцид и до хиперинфлације разних „геноцида”. Што се тиче Сребренице, вансрпска јавност стално превиђа да је било много страшних злочина пре јула 1995. Муслиманске паравојне снаге су од 1992. до јула 1995. масовно убијале Србе у селима у околини Сребренице. Убијена су 2.383 српска цивила и више од 150 српских села је сравњено са земљом. Наставак компромитације дефиниције геноцида представљају најаве власти лажне државе Косово, да ће тужити Србију за геноцид над Албанцима на Косову 1999. Албанци упорно негирају чињенице да су управо они починили геноцид у Старој Србији, у 18. и 19 веку. О томе пише већина српских историографа и велики историчар и научник, академик Димитрије Богдановић у свом капиталном делу „Књига о Косову”.
Једна од најпознатијих особа у Србији која промовише накарадне ставове о геноциду је Мариника Тепић, потпредседница Ђиласовог ССП-а. Позната је по једностраној осуди српске стране у сукобима у Хрватској, БиХ, и на КиМ, али никада није осудила злочине над Србима у ратовима деведесетих, као што никада није осудила геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима који се догодио у усташкој НДХ. Такође, никада није осудила злочине нацистичке Румуније у Другом светском рату, када је у Румунији убијено преко 400.000 Јевреја и Рома. Гђа Мариника је 2016. потписала предлог Резолуције о геноциду у Сребреници. Током заседања Скупштине Србије, 14.11. 2017, између осталог је рекла: „ја тражим заправо да се у Кривичном законику препозна као кажњиво негирање геноцида и ратних злочина (…) и то нарочито када је реч о пресудама које се односе на ратне злочине и геноцид почињен у наше име (…) нисте у стању да се суочите са њим и да препознате да геноцид није питање броја, да ли је жртава било 100 или сто хиљада, него је питање намере, да се неки народ истреби да нестане (…) Дакле, ту је та геноцидна намера у суштини”.
Издвојено мишљење хашке суткиње Нијамбе у другостепеној пресуди генералу Младићу је кључни доказ о непостојању геноцида у Сребреници. Суткиња Нијамбе је нагласила да би читав судски поступак против Младића морао бити поновљен, те је уважила осам од девет тачака жалбе Младићеве одбране. Најважније је њено образложење у вези са квалификацијама злочина у Сребреници. Суткиња Нијамбе отворено преиспитује да ли је реч о геноциду и да ли је злочине уопште осмислио и наредио Младић.
Небојша Бакарец/Политика