Иако се од последњег рата до данас број Срба у Хрватској свео готово на статистичку грешку, пред сваке изборе у овој земљи нађу се некако као лакмус папир за политичаре десне оријентације. Тај мали број преосталих Срба постане главна тема предизборних наступа, претњи, обећања и надметања ко ће их више осудити. Тако је и ове године градоначелник Вуковара у своју кампању за поновни избор на чело града, поред осталог, уврстио и ново смањивање права Србима у том граду. А ни након изборне победе није заборавио на своје обећање да ће у школама „укинути одвојене разреде” српске и хрватске деце. Кад се тема тако представи, заиста може звучати као заговарање јединства и заједништва, па није чудо што су реакције у друштву бурне и подељене. Међутим, како и наши саговорници истичу, посреди је врло опасна иницијатива која за циљ има укидање законом загарантованих права српској заједници да своју децу и младе учи матерњем језику, ћириличном писму, националној историји и култури.
„Припадници српске заједнице, али и других националних мањина, имају право на школовање на матерњем језику на основу уставног закона и на основу Закона о васпитању и образовању националних мањина и то право се не сме и не може укинути и мора да буде на располагању родитељима. А они се не смеју застрашивати и та стигма се мора скинути са њих. Напротив, мора се радити на томе да се деца припадника српске заједнице што више образују на овај начин, да не забораве своје писмо, да не забораве ко су и шта су и да уче о својој матичној земљи, о своме народу, а исто тако и о својој домовини, у којој живе и у којој ће сутра радити”, каже за „Политику” Срђан Колар, заменик градоначелника Вуковара из редова српске заједнице, и сам родитељ троје деце која на овај начин похађају наставу.
На образовање припадника српске заједнице на свом језику и писму у хрватској јавности често се гледа као на облик сегрегације и гетоизације који не доприноси интеграцији Срба у хрватско друштво. Притом се заборавља да овакав вид наставе користе италијанска, мађарска и чешка заједница, које уз то имају и школе регистроване као мањинске, за разлику од српских. Неретко ове школе похађају и деца припадника већинског, хрватског, народа. На ово се у јавности гледа с одобравањем и доживљава се као богатство мултикултурности. Кад је у питању најбројнија, а притом „најмлађа”, национална мањина, она српска, посреди су другачији критеријуми.
Да појаснимо, у Републици Хрватској мањинско образовање доступно је кроз моделе А, Б и Ц. Модел А, који је најзаступљенији на истоку земље, подразумева да се целокупна настава одвија на српском језику и ћириличном писму. Кроз модел Б се на српском језику одвија настава предмета значајних за историју, језик и културу, а модел Ц подразумева допунску наставу на којој се изучавају садржаји у вези с националном културом, писмом и језиком. Поређења ради, у Србији је образовање на матерњем језику и писму тренутно доступно за албанску, бошњачку, бугарску, мађарску, румунску, руску, словачку и хрватску националну мањину. А не само да постоје разреди у основним и средњим школама на хрватском језику, већ и лекторат за хрватски језик на Филозофском факултету у Новом Саду.
У Вуковару се дуже од осам година, како каже Колар, не поштује Уставни закон о правима националних мањина, који говори о правима српске заједнице на језик и писмо, односно на двојезичност.
„Извршен је велики притисак на српску заједницу, која је чак испала проблематична и крива за све што се дешава у Вуковару. Ово је сад још тежи притисак, и то на родитеље којима је дата могућност и који се, ако желе да упишу своје дете у школу по моделу А, третирају као неко ко не поштује довољно Републику Хрватску, ко жели да му деца буду раздвојена од друге деце, ко жели одређени сепаратизам, што је апсолутно нетачно. У Вуковару, рецимо, постоји дечји вртић који има шест предшколских установа, дакле, шест простора где се одвија настава. Зар мислите да та деца у шест зграда нису раздвојена?”, пита се Колар.
У Хрватској су иначе сви наставни планови усклађени с Националним курикулумом Министарства науке и образовања Хрватске. Националне мањине, укључујући и Србе, уџбенике су, након одобрења министарства и уврштавања у каталоге, само превели на своје језике.
„Националне мањине имају право на додатне садржаје из националне групе предмета: историја, географија, музичка и ликовна култура, и то до 30 одсто од укупног садржаја сваког од тих предмета. У школама у којима се образују деца на српском језику и ћириличном писму у употребу не може ући ниједан уџбеник који није усклађен с курикулумом и који није одобрила комисија за процену ваљаности. Ниједан уџбеник из Републике Србије не може ући у употребу док не прође процену министарства. Реч је, дакле, о уџбеницима идентичним као они које користе и ученици већинског народа, све остало је зла намера и манипулација, обично политикантство”, тврди Милица Стојановић, председница Одбора за образовање Заједничког већа општина у Вуковару и појашњава да не постоје тзв. одвојене, српске школе.
„У граду Вуковару су и основне и средње школе мешовите, похађају их сва деца. У неким школама су због простора ученици у супротним сменама. Ученици на спортским такмичењима у мешовитом тиму бране резултат своје школе, на одмору се друже, излазе у исте кафиће, уче исто градиво, свако на свом матерњем језику”, каже ова пензионисана професорка српског језика, која иницијативу градоначелника види као још један покушај дискриминације Срба.
Родитељи, очекивано, реагују на дезинформације и пометњу у јавности, а многе је ово и поколебало у одлуци да децу уписују на образовање по моделу А.
„У Вуковару су Срби у много чему закинути, од запошљавања до формирања одбора у школама, тако да је ово већ претња. Право родитеља је да упише своје дете у програм који жели, а сигурно да они услед свих ових прича осећају несигурност, неизвесност и страх”, закључује наша саговорница.
Да је реч о политизацији и неким другим, скривеним интересима, сматра и Александар Толнауер, председник Савета за националне мањине Републике Хрватске, основаног с циљем да све мањине, па и оне које немају посланике у Сабору, могу исказати своје интересе и учествовати у одлучивању.
„Ту има пуно нелогичности. Кад бисте анализирали оне који су против три модела образовања Срба, испало би да ту постоји нешто против чега су се они борили, као да су Срби ту газде и раде шта хоће. Они који нападају тзв. српске школе мисле да је реч о некаквом посебном програму који није компатибилан с хрватским, а то није тачно, то је исти програм, само се одвија на српском језику и ћирилици”, објашњава Толнауер за „Политику” и додаје да су сваки језик и свако писмо – богатство.
„Све те ствари се политизују због сасвим других интереса и људи постају таоци таквих игара. Ми спроводимо политику владе Андреја Пленковића, која се може дефинисати као интеграција у хрватско друштво, али уз очување сопственог идентитета, а идентитет су писмо, језик, вера…”, каже наш саговорник и додаје да свака заједница, па и српска, треба сама да одлучи шта је за њу најбоље и најпродуктивније, а да ће савет, чија је улога заштита права и слобода националних мањина, онда њен став и подржати.
Да би дошло до остварења замисли вуковарског градоначелника, морао би се изменити Уставни закон о правима националних мањина, за шта, сматрају наши саговорници, постоје слаби изгледи. Међутим, штета по српску заједницу већ је неповратно начињена. По ко зна који пут неправедно је етикетирана као реметилачки фактор и изложена негативној критици у јавности, која је површно и без елементарног познавања закона и устаљене праксе приступила овом питању. Питању које се у уређеним друштвима не поставља.
Оливера Радовић/Политика