Седим на пању посеченог столетног цера на густишу горостасне српске планине. Ћарлија ветар и однекуд доноси зов кукавице. Низ прозирно зелено лишће времешног граба испод којег ме греје прошарано рано јутарње сунце – сливају се бистре капљице росе. Око мене је папрат и поломљено сасушено грање, остало након насумичне крађе правих као стрела разуђених борова у шуми која је државна и ничија. Чекам да младићи из моје екипе на рукама на сет изнесу камере и мноштво технике – да бих наставио да режирам сцене за филм „Хероји Халијарда”, чије снимање по забитима и вододеринама српских планина траје скоро два месеца…
Вест да смо после три године исцрпљујућих припрема и мукотрпног рада на сценарију, а много више од тога борбе да обезбедимо за овако велики продукцијски залогај минимални и неопходни буџет почели са снимањем – стидљиво и скромно се појавила у јавности. Упркос врхунском кастингу који имамо, као и чињеници да су „Хероји Халијарда” добили статус националног пројекта од посебне друштвене и културне важности – у другом Дневнику РТС-а добили смо једва један минут… Без обзира на то што је уз Телеком „Србије”, Јавни сервис копродуцент ТВ серије „Ваздушни мост” коју снимамо упоредо са филмом…
У целини узевши, ако изузмемо политичаре који су без ограничења перманентни конзументи на српској јавној сцени, неупоредиво више медијске пажње добиле су г… српских старлета које се разголићене изазовно ваљају на палубама јахти по Јадрану.
О великом ТВ суперстару Кристијану који је главнину свог животног века провео по затворима, што га вероватно легитимише да буде идол младих генерација – и да не говорим… Не би ме зачудило да се попут звучних имена наше естрадне сцене, после Пинкове „Задруге” где је главна звезда –појави и у уџбеницима за основце…
Не због тога што ми фали медијска помпа која ми је одавно јарам на врату, већ због потребе да се усамим, да ме нема нигде сем у причи и са причом којој сам посвећен двадесет и четири сата дневно – док пишем ове редове доносим одлуку да се поводом пројекта којег радим са огромном личном и професионалном одговорношћу – више не оглашавам. Чему то? Коме то треба? Кога то интересује? Кога занима катарза кроз коју је прошао српски народ на крају Другог светског рата? Кога интересује амбис над којим се нашла Србија 1944. године када је било јасно да смо вољом великих и моћних гурнути у чељусти комунизма? Слом краљевине, атак на мозак и памћење једног народа, на традицију, на веру и на вековно наслеђе православних Срба… Који су, баш као и данас били камен у ципели оних који су одувек желели да уређују Балкан и наша посла према својој мери и свом плану? Зашто се бавити храброшћу, племенитошћу, доброчинством и хуманошћу народа који је у лето 1944. године са ливаде у селу Прањани од сигурне смрти спасао преко 500 америчких пилота? У евакуацији која представља највећу акцију спасавања пилота иза непријатељских линија у историји светског ваздухопловства. Сме ли се са историјском дистанцом од преко седамдесет година уопште поменути да су том акцијом руководили четници, то јест Југословенска војска у отаџбини под вођством првог српског герилца, часног официра и мученика ђенерала Драже Михаиловића? Чији име се и данас, упркос рехабилитацији пред српским судом – само у крајњој нужди и баш кад је крајње неопходно спорадично и скрајнуто спомиње? Коме су комунисти у монтираном процесу 1946. године наметнули ореол издајника свога рода, хуље и пијандуре. И ликвидирали га као пса, да му се и дан-данас гроб не зна…
Сећам се, августа претпрошле године – био сам на Галовића пољу у селу Прањани на великом скупу којим је на државном нивоу у присуству дипломатског кора, председника републике и високих државних званичника – обележена годишњица овог великог догађаја и операције „Халијард”. Нико од говорника пред огромном масом људи, укључујући и екселенције савезничких држава из Другог светског рата – није поменуо име ђенерала Михајловића?
Питао сам се – зашто? Да ли им је то неко забранио? Ако се наши званичници уздржавају због дневнополитичког баланса и удовољавања уравниловке која почива на реципроцитету осведоченог антифашизма четничког покрета и тоталног и свесрдног „судјеловања” наше западне словенске браће у пројекту стварања новог нацистичког света чије творац био Адолоф Хитлер – шта спречава високе официре САД да спомену Чичино име? За шта и због чега су га посмртно одликовали највећим својим орденом 1948. године?
Камера је спремна – одох да снимам. И боље је да се овде зауставим…А могао бих цели дан. И више од тога. Са неправдама се мора живети… Можда ће једну, макар делимично исправити филм и серија коју радим? Можда? Можда ћемо бити мало поносни? Или ћемо сучељени са изазовима данашњице и опстанка продубити амнезију – уверени да растерећени заборавом идемо у загрљај светлој будућности…
Радош Бајић/Политика