Трибунал у Хагу се послужио противправном конструкцијом удруженог злочиначког подухвата, која није прописана не само у Статуту Трибунала у Хагу него ни у једном другом извору међународног права. Њу је противправно створио тај трибунал у својим оптужницама и пресудама те ју је примењивао против оптужених лица српске националности.
Босна и Херцеговина, она социјалистичка из времена СФРЈ, у свом Уставу (члан 1) била је одређена као „социјалистичка демократска држава и заједница Муслимана, Срба и Хрвата”. Доследно таквој уставној норми, ниједна одлука од виталне важности за било који од тих народа није могла бити донета без сагласности сваког од њих. Овакво уставно решење је 31. јула 1990. само потврђено Амандманом LXX на Устав СР БиХ. Тим амандманом конституционализован је Савет за питање остваривања равноправности народа, као посебно тело у које је биран једнак број посланика из реда сваког од поменутих народа. У том савету морала су се разматрати и консензусом представника свих народа усвајати решења од значаја за остваривање равноправности народа. Упркос оваквим јасним уставним нормама, које су биле непосредно примењиве, муслимански и хрватски посланици у скупштини тадашње БиХ су у октобру 1991. године, супротно вољи српских посланика, усвојили документе који су били темељ за сецесију БиХ.
Затим је уследио муслиманско-хрватски референдум о сецесији БиХ. Резултати тог неуставног референдума су познати, а практично су значили да га Срби у БиХ морају прихватити те да ће на то и силом бити натерани, ако му се било како успротиве. У циљу присиљавања Срба на све то, муслиманско становништво у местима дуж реке Дрине још 1990. године почело је са набавком оружја и стварањем паравојних јединица и тамо је, у Устиколини, 2. августа 1990. године формирана прва паравојна муслиманска формација. Тај процес се одвијао и у Зворнику, Бијељини, Сребреници, Братунцу, Власеници, Тузли, Санском Мосту, Приједору, као и у другим местима широм БиХ. Тиме и само тиме могу се објаснити необориве чињенице, као што је она да су 30. маја 1992. у 4.30 часова из више праваца, изван и из самог града Приједора, припадници муслиманских „зелених беретки” извели организовани напад на Приједор. Тај напад муслиманске оружане формације извеле су из приградских насеља Тукови, Стари Град, Рашковац, а њихове оружане снаге ушле су у центар Приједора те су у борбама са српским снагама убиле 17 српских бораца.
Ово је био образац понашања и намера муслиманских снага, заједно са хрватским паравојним формацијама, не само у Приједору, већ и у свим другим местима у БиХ. Реализација овог обрасца зависила је од тога ко је био јачи на терену, па тако и у Шамцу. Овај градић наводим због недавне пресуде изречене Јовици Станишићу и Франку Симатовићу у тзв. Резидуалном механизму за кривичне судове у Хагу. И у тој пресуди, попут осталих пресуда које су јој претходиле, нема ни слова о свему претходно реченом. Разлог је што би, да су Тужилаштво и судећа већа Трибунала у Хагу утврђивали те чињенице, отпала могућност да противправно конструишу тзв. удружени злочиначки подухват и да помоћу те конструкције прикажу руководство Србије и Српске као наводне припаднике тог подухвата.
Овако, затворивши очи пред наведеним чињеницама, тужилаштво и судећа већа су у свим својим оптужницама и пресудама Републику Српску приказивали као наводни злочиначки пројекат, а не као датост коју је српски народ био принуђен да створи како би се државно организовао и заштитио своје биолошко и државно-политичко биће од најезде која му је претила после неуставног муслиманско-хрватског референдума о сецесији БиХ.
У том затварању очију Трибунал у Хагу се послужио противправном конструкцијом удруженог злочиначког подухвата, која није прописана не само у Статуту Трибунала у Хагу него ни у једном другом извору међународног права. Њу је противправно створио тај трибунал у својим оптужницама и пресудама те ју је примењивао против оптужених лица српске националности. Учињено је то и у предмету против Јовице Станишића и Франка Симатовића. Њима је овом конструкцијом стављено на терет (тачке 2. и 3, подтачке 26. и 50. оптужнице) да су око 7. маја 1992. године наводно починили убиства најмање 16 несрпских затвореника на подручју Шамца. Али, није наведено лично име ниједног од тих 16 лица, иако је то неопходно јер се само тако оптуженима омогућује да знају од какве оптужбе се бране и да провере да ли је и ко је заиста убијен. Колико су самовољни у Трибуналу у Хагу доказује и чињеница да су у поменутим тачкама оптужнице навели да ако Станишић и Симатовић нису починили та убиства, онда су наводно одговорни зато што су их планирали, наредили или на други начин (а не каже се који начин) помогли и подстакли извршење.
Међутим, нема у оптужници било каквих доказа ни за једну од поменутих тврдњи, што нимало није сметало претресном већу да Станишића и Симатовића ипак осуди за ову морбидну конструкцију. Њоме се, и у овој коцкици њеног хаотичног мозаика, неупућени читалац, а нарочито онај који није вичан праву, жели навести на закључак да је, у коначном, целокупно српско руководство и овде и у Србији, а тиме и Република Српска наводно удружени злочиначки подухват.
У томе је, дакле, суштина политичке анатомије ове, као и свих претходних пресуда Трибунала у Хагу против оптужених Срба, што је поразно за право и правосуђе и представља истински сумрак права западне цивилизације. Додуше, једнако тако је поразна и чињеница да како у Србији, тако и у Републици Српској ни до данас, упркос свему реченом, није основан институт у којем би се научни радници на научно утемељен начин бавили прикупљањем, истраживањем и монографским објашњавањем ове самовоље Трибунала у Хагу. А управо то је насушна потреба како нас који смо савременици те самовоље, тако још више оних наших поколења која ће тек доћи на овај свет.
Др.Милан Благојевић/Политика