Чињеница је да је политика прилично клизав терен на којем опстају само савитљиви и они склони пузању, али такође је чињеница (краљ из Растока би рекао – неупитна) да се и на том клизалишту мора водити рачуна о достојанству, датој ријечи и усправном ставу који приличи човјеку и који га издваја из животињског царства. Али, „шта је човјек а мора бит’ човјек“?
„Кад једном поједеш говно, џаба ти је уста испирати“, знала је да каже моја покојна баба умјесто било какве полемике са онима који су пљували па лизали, лагали па се кајали и траг заметали за Голеш планину. Та толико јетка, а тако истинита, дефиниција могла је да сублимира томове расправа, анализа и тумачења покушаја маневрисања оних који су затечени спуштених панталона. Чињеница је да је политика прилично клизав терен на којем опстају само савитљиви и они склони пузању, али такође је чињеница (краљ из Растока би рекао – неупитна) да се и на том клизалишту мора водити рачуна о достојанству, датој ријечи и усправном ставу који приличи човјеку и који га издваја из животињског царства. Али, „шта је човјек а мора бит’ човјек“?
Има, међутим, или је макар постојала, граница људскости која се чак ни у каљузи у коју се сведена јавна политика не смију, или се макар до сада није смјела, прећи. Ту границу испод које је све нељудски, неморално, кукавички и антицивилизацијски представљала је, а требало би да и даље представља обавеза пијетета према мртвима. Посебно према онима чија је смрт последица злочина, насиља, немоћи пред моћнима, једном ријечју – жртвама. Али, ево неко вријеме, чак је и тај неприкосновени и у црногорском етничком и етичком наслеђу табу библијске снаге срозан и бачен под ноге дневнополитичког надгорњавања и приземне трговине. Таман се стишала нетом подигнута прашина око сребреничке резолуције а на помолу је ново прашињарење у виду резолуције о злочину у Пиви и Велици. На први поглед рекло би се да нови предлог пред Богом и законом треба да исправи стару неправду и да страдање Пивљана и Величана јавном осудом изједначи са Сребреницом. Али, није него.
Не треба превише аналитичке мудрости да би се, без икакве друге, поготово не страначки острашћене, примисли схватила позадина предлога нове резолуције. И слијеп, и политички аналфабета, уочили би да је ријеч о покушају „вађења“ и замагљивања којима „демократе“ желе да са свог људског и политичког лица сперу блато којим су се укаљали подршком посебном вредновању сребреничких жртава. Системом освједоченог „евет ефендија“ који би да клима главом на све стране, свјестан да се ономад гласањем „за“ од свога гесла „побједе а не подјеле“ приклонио овом другом дијелу, „наш Алекса“ је извадио предлог сличне резолуције ДФ који му се више од пола године киселио у фиоци, и устао против неправде учињене свим српским жртвама категорисаним (опет његовом формулацијом) у „друге“. Образложење како је ријеч о својеврсној поправци ДФ предлога који није садржавао и пивско страдање само је јефтина правна мимикрија из пера демагога над демагизима, Мома Копривице. Јер, и на претходни текст резолуције могло се и могли су дјеловати амандмански и исправити превид или неправда према страдалим Пивљанима. Као што се сличним амандманом могло устати и против есклузивитета мртвих из Сребренице у односу на све друге, српске и муслиманске. Али, не, „демократе“ су, по ко зна који пут морале да докажу свој „демократски капацитет“ прихватања свега што долази из политичких бјелосвјетских радионица и лаборатирија чија смо ми заморчад. А онда, кад је његова поданичка послушност наишла на жестоку реакцију домаће патриотске јавности, „наш“ (а посебно „њихов“) Алекса се присјетио и рана рода свога и сада покушава да се оправда и забашури отворену издају. Али, како то често говоре у коцкарским круговима, „није мајка клела сина што се коцкао већ што је покушавао да се вади“!
Присјећам се незаборавних предавања једног од највећих познавалаца правне теорије и праксе, др Радомира Лукића, који нам је, осврћући се на тамну страну политичке медаље, нарочито на лаж у праву и политици, говорио, (српски прецизно и неувијено): „јели говна великом или малом кашиком, једнако ћете смрдјети“! А у читавој овој подвали највише смрди готово уцјењивачко „очекивање“ предлагача резолуције да ће је „свих 41 посланик скупштинске већине подржати“!?. Већ виђена ситуација тестирања у којем сваки одговор значи губитак. Ко не гласа за Сребреницу није демократа и европејац, ко не гласа за Пиву и Велику није Србин и није патриота – политичка замка достојна једне Сфинге. Али, читав естаблишмент „демократа“ са све чувеним мешетаром и демагогом, Момом Копривицом, не успијевају да сакрију своје Јанусово лице и да новом резолуцијом изађу из сјенке оне претходне.
И сам сам небројено пута указивао на нељудско и непатриотско трпање под тепих историје истине о свеопштем страдању нашег народа, нарочито оног из Пиве и Велике. Имам у тим крајевима, нарочито у Велици која је тик до мог Шекулара, велики број пријатеља и, у неким другачијим околностима, резолуцију о њиховој голготи дочекао бих раширених руку. Али, нека ми не буде опроштено, свјестан гријеха који могу понијети на своју душу, ово „демократско резолуционисање“ ми превише личи на ону реченицу са почетка овог текста. И то великом кашиком! Стога – не, хвала, ако је и од вас, превише је!
Емило Лабудовић/ИН4С