Говорити о страдању Срба у Сарајеву уопште о страдању Срба у Босни и Херцеговини током рата 1992-1995 године није пожељно, неко би рекао зашто се увијек такве теме потежу?
Да ли је пожељно у нашем времену говорити о страдању припадника мога рода? На то се не обазирем већ осјећам потребу и дужност да пишем о страдању Срба јер су заиста страдали. Историја се поновила 90-тих година и све оно што су Срби доживјели а многи нису нажалост и преживјели током Првог свјетског рата затим Другог свјетског рата ће се десити 90-тих година прошлог вијека. Срби ће страдати а о њиховом страдању се неће много говорити, јер ће „пацифисти“ одмах скочити на вас, оптужиће вас да ширтите мржњу и нове подјеле јер забога помињете да су и Срби били жртве током распада Југославије.
Моћ манипулације прије свега медијске у нашем времену је главно оружје ако желите да прикријете истину или боље рећи да је убијете. Тако и када се говори о рату у БиХ, о страдању цивила у Сарајеву вјешто се избјегава једна велика истина а то је да су Срби страдали у Сарајеву, да су почињени злочини над припадницима српског народа у том граду. Наиме пред распад Југославије у Сарајеву је према попису из 1991. године живјело 157.143 Срба односно 29,8%. Данас у Сарајеву према попису из 2013. године у четири градске општине живи укупно 10.442 Срба. Дакле када упоредимо колико је Срба живјело у сарајевским градским општинама прије рата и колико данас Срба живи у тим општинама лако можемо закључити у каквом су положају били Срби током рата у БиХ.
Колико се данас зна и колико се данас говори о логорима који су постојали у Сарајеву за Србе, као што су логори: Виктор Бубањ, Сунце, Силос. Таквих логора за Србе у Сарајеву је било 211! Важно је поменути извјештај Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године. Наводи се да је у Сарајеву током рата убијено око 3.000 српских цивила, 260 Срба до данас није пронађено мада се сумња да је тај број и много већи. Срби су од јануара до марта 1996. године из Грбавице, Илијаша, Вогошће, Илиџе, Хаџића и Рајловца били приморани да напусте град, због како се наводи „политике елиминисања српске етничке заједнице која је била под муслиманском контролом“.
У извјештају се такође наводи да су поједине терористичке исламске групе слале муџахедине широм Босне и Херцеговине које су активно учествовале у злочинима над српским цивилним становништвом.
На челу комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву био је израелски историчар Рафаел Исраели.
На крају можемо закључити и констатовати да су готово сви актери почињених злочина над српским народом после рата прошли некажњени, да за почињене злочине нису одговарали. Наша обавеза јесте да не заборавимо злочине који су почињени над српским народом јер би нашим заборавом тај злочин био већи. Српски народ јесте страдао, тамо гдје је било Срба у великој мјери их данас нема или је тај број много мањи него што је био прије рата 90-тих година.
Илија Бајовић/ИН4С