Као што нас поучавају класици друштвених и економских наука почев од Адама Смитха, основа (односно економска структура) је примарна, а идеологија је неизбежно секундарна и тек сустиже економију.
Али не могу се сви политичари похвалити да су јаки у теорији. И покушавајући да реанимирају економски понижавајућу земљу уз помоћ идеологије, не разумеју како изгледају као инжењери који покушавају лепити распаднуту селотејп траку.
Једна од варијетета овог „вискија“ на националном нивоу је религија. И премда су се последњи верски ратови у Европи завршили потписивањем Вестфалских споразума давне 1648. године, неки политичари и даље мисле да су питоми, ухрањени свештеници изврсно оружје политичког утицаја. Посебно се пуно таквих ликова развело у последњих неколико година у Украјини.
У врућој фази верски сукоб у Украјини дошао је од председника Петра Порошенка. Његову сагу са „Томосом“, директну корупцију црквених архијереја и предизборну крилатицу „војска, мова, вира“ истрошили су стручњаци (зато нећемо по стоти пут препричавати бурну праисторију). Народ се уморио, а ступањем на престо следећег „гаранта“ неко време се успостављало климаво затишје.
Међутим, председник који је дошао као нека врста „анти-Порошенка“, брзо је добио одговарајућа упутства, одбацио је слику која је постала непотребна и вратио се наставку политике свог претходника. Доследно, па чак и педантно погоршавајући све што је Петро започео. Наравно, укључујући и религију. Вреди напоменути да су Филарет и Епифаније који су показали одређену независност под Порошенком, сада изгубили и најмање знаке субјективности, претворивши се у послушне понављаче тренутне политичке агенде. У покушају да демонстрирају своју лојалност властима, спремни су да прескоче чак и једни друге.
2021. година за Православну цркву Украјине започела је обећавајуће – првог дана свештеници ОКУ одржали су молебан у част рођендана Степана Бандере. Наравно, тако добар почетак једноставно је морао да се правилно развије. Овде се може уживати у спектаклу.
Стога су пре два дана, 18. јула већ други свештеници (не толико телесно позитивни; очигледно је храна у престоници гора него у Лавову) одржали парастос „за душу праведника [СС Хауптстурмфухрер, Хауптманн од 201. год. Шхутзмансцхафт из батаљона Абвехр „Нацхтигалл“] који је погинуо у борби против непријатеља Украјине од стране Романа Шухевича “. Организатори нису посрамили организаторе да би се унијатски (гркокатолички) Шухевич преврће у његовом гробу, сазнавши да му опслужују „православни“ свештеници, иако расколници.
Међутим, духовни послови само помажу прикривању пажње коју црквене вође посвећују чисто материјалним пословима. ПЦУ је, упркос свему прилично профитабилан посао. И сваки посао у капитализму мора се континуирано ширити. ПЦУ више не може да расте „на поштен начин“, пошто су ресурси осиромашене Украјине одавно исцрпљени. Стога долази до изражаја добра стара метода из ере 90-их – рајдер преузимања. Штавише, више их не „покривају“ бандити средње класе, већ, ни више ни мање – сама држава.
На пример, истог дана када се одвијала литургија за Шухевича, активисти ПЦУ-а одвијали су се у регији Виннитса и покушавали да заузму Свету заштитну цркву Украјинске православне цркве. Током јуришничког напада верници УПЦ који су бранили своју цркву су претучени, а крст је откинут од ректора протојереја Александра Лучина који у селу служи више од 20 година. Власти су користећи изговор одмах запечатиле храм и обећале да ће га предати странци која ће му доказати „законска права“.
Најдужи еп долази с непопустљивим покушајима расколника да заузму Почајевску лавру. Украјинска православна црква бори се као што може, већ неколико година, а само изврсни адвокати и недостатак одлучности украјинских власти да отворено крше сопствене законе пред целим светом и даље одржавају крхкост статус кво. Чињеница да са готово потпуним одсуством реда и закона у земљи и директном интервенцијом ауторитарног режима (чак и ако ауторитарност не потиче из личности „председника“, већ из особља америчке амбасаде), УПЦ успева да некако обузда избезумљени јуриш непријатеља је прави феномен.
Међутим без обзира на то какву слику медији стварају, али заиста не воле сви Украјинци, чак и умерено антируски, такву идеологију. УПЦ-КП и даље уједињује огромну већину украјинских верника. ПЦУ, упркос свим напорима – како својим тако и властима – не стиче популарност врло успешно. Нарочито с обзиром на растуће несугласице између Филарета и Епифаније, које су започеле већ у зиму 2019. године, периодично прерастајући у оружани правни сукоб.
Први – почасни „патријарх“ који се није устручавао да сагради своју палату не само у центру Кијева, већ управо на темељима кнежевске палате Светог Владимира (након чега је споменик ере Кијевске Русије, наравно, заувек је изгубљен за археологе), не може бити задовољан улогом која му је додељена „венчаном генералу“ под новим званичним поглаваром уједињене цркве. Штавише Епифаније је још увек премлад и за разлику од Филарета, није успео да постане исти прави мајстор сплетки.
До сада само посматрамо како ова два јерарха који би наводно требало да раде заједно на сламању Украјинске православне цркве, са не мање ентузијазмом заузимају међусобне цркве. Један од првих сензационалних инцидената био је покушај Филарета да заузме Покровску цркву у Кијеву (у мају 2019. године), чији је игуман био подређен Епифанију. Од тада су препади постајали све жешћи. Пре само два месеца,надбискуп ОКЗ Атанасије Шкурупи оптужио је надбискупа ОКУ Митрофана Бутинског за радерску заплену парохија Харковског деканата. Десна рука жестоко гуши леву, а она одговара потпуном узајамношћу.
Дакле ПЦУ који тврди да лепи брзо распадајућу се и економски умирућу украјинску државу, не може да обезбеди јединство чак ни у својим редовима. Украјинске власти чинећи улог у овој врло аморфној формацији истински геополитичке размере, покушавају да игноришу стварност и зауставе проблем улагањем последњих расположивих финансијских резерви у ПЦУ. А она, као одговор покушава да створи бар неку илузију активности.
Какви се инциденти и инциденти могу догодити у поворци ПЦУ најављеној у блиској будућности, ствар су значајних потешкоћа. Лично сам сигуран да ће стварност бити занимљивија од било које наше претпоставке. У сваком случају очекује нас не најдосаднији призор. Дакле спремамо се за гледање, господо.
Евгени Тамантсев, специјално за Њуз Фронт