Сада је јасно, вирус није сузбијен. На јесен се може очекивати нови талас заразе и повратак у „ненормалност”. Прошле године све очи су биле упрте у фармацеутску индустрију и њену способност да испоручи вакцину која би сузбила ширење вируса. Не само једна, појавило се мноштво вакцина које су мање-више подједнако успешне у превенцији фаталних исхода болести. Као и сваки лек и оне имају одређене контраиндикације у границама очекиваних оквира. Упркос томе процес имунизације је заказао и није досегао онај ниво који епидемиолози сматрају потребним за сузбијање епидемије.
Разлог је несумњиво деловање антивакцинашког покрета о чијем постојању и све организованијој активности сада више нема дилеме. О томе сведоче различити садржаји који се шире друштвеним мрежама у којима се, наизглед спонтано, пропагирају антивакцинашке идеје, као и све отреситији став припадника и симпатизера овог покрета.
Да би се разумео антивакцинашки покрет потребно је поћи од знаних карактеристика свих друштвених покрета. Пре свега, њихово родно тло је у осећању људи да губе контролу над сопственим животом. Изненадна појава вируса и његово глобално ширење створило је управо ту ситуацију. Разумљив изостанак недвосмисленог научног одговора отворио је простор за појаву теорија завере које су, на себи својствен начин, дале какав-такав мисаони оријентир нестрпљивим и уплашеним људима за сналажење у новој ситуацији.
Појава вакцина отворила је нови простор у коме се људи осећају несигурно јер су њихова неочекивано брза производња и различито деловање, такође, неразумљиви и измичу личној контроли. Поверење у експертско знање – иначе пољуљано у протеклих пар деценија – као и губитак свести о јавном интересу сада су се јавили као кључни проблеми. Бели лук и враџбине типа ”пу-пу, далеко било” постали су реална алтернатива вакцинама, а свест да само колективним ангажовањем зараза може бити заустављена устукнула је пред индивидуалним стратегијама закопавања главе у песак.
За антивакцинаше проблем није вирус него вакцина. Вирус, чак и када се признаје његово постојање, оставља познате последице, а у малом проценту случајева смрт. Са друге стране, деловање вакцина је непознато па је самим тим и спектар могућих катастрофалних последица много шири. На младе посебно утичу, ничим потврђене, гласине о стерилитету – мада је до скора главни проблем била контрацепција.
Антивакцинаши се према сопственим тврдњама залажу за слободу човека да сам размишља и буде скептичан према ономе што сервирају кризни штабови, медији, држава, фармацеутске куће и укупан јавни естаблишмент. У том контексту себе виде као покрет отпора који шири и штити права и слободу појединаца упркос притисцима које због тога трпи.
Управо то и јесте кључни парадокс у вези са антивакцинашким покретом. Мада његови протагонисти слове за конзервативце, они истовремено наступају са либералним, па чак и анархистичким идејама. Изгледа да појам популизам, који су либерали некритички користили за демонизацију својих идеолошких ривала, сасвим одговара антивакцинашком покрету који легитимитет црпи из супротстављања естаблишменту.
Други парадокс је што антивакцинаши својим деловањем скрећу воду на воденицу својих природних идеолошких непријатеља – неолиберала и анархиста. Недовољна имунизација једнима помаже тако што ослобађа здравствени и пензиони систем од издатака за старе и болесне, а другима што поткопава иначе урушен ауторитет државе.
Овакви парадокси нису реткост код самониклих покрета без јасне визије и смисленог циља. Навикли смо да о покретима размишљамо као о револуционарним, добро руковођеним артикулацијама колективне енергије. Међутим, покрети попут антивакцинашког спадају у реакционарну категорију, којима се на чело стављају самозвани избавитељи. Њихов циљ није изградња алтернативног поретка већ заштита постојећих пракси, вредности и добара. У том смислу, они су неартикулисани јер их одређује само слабашна самоидентификација и магловито дефинисан непријатељ.
То, међутим, не значи да штета коју могу да начине поретку не може бити озбиљна. Њихова деструктивна снага угрожава пожељне друштвене циљеве – у овом случају имунизацију, и тиме чини штету здравственом, социјалном и економском систему и јавном интересу шта год он значио.
Показало се да јавна медијска кампања и убеђивање нису били довољни да утичу на неодлучне. Репресивне мере и општа обавезна вакцинација вероватно би изазвале револт и радикализовали симпатизере овог покрета. Стимулативне мере као што су финансијске награде нису дале очекиване резултате. Остају, стога, селективне мере које подразумевају да би за одређене категорије становништва, пре свега, запослене у здравственом, али и укупном јавном сектору вакцинација требало да постане предуслов за обављање делатности. Под условом да не крше уставне слободе, организатори јавних скупова и догађаја морали би да отежају и онемогуће неоправдано невакцинисанима да користе привилегије као што је присуство одређеним догађајима или коришћење одређених ресурса. Уосталом државе то већ и раде када постављају услове за улазак у земљу.
Владимир Вулетић/Политика