Питање од милион долара ових дана је да ли ће Таџикистан, Киргистан и Узбекистан уступити своју територију америчким обавештајним јединицама и примити локално авганистанско особље које је сарађивало с Американцима. Дилему је, после повремених написа у америчких медијима, наметнуо чланак објављен у „Комерсанту” о наводној спремности Руса да удовоље америчком захтеву да користи територије у суседству Авганистана за део свог особља и опреме, као и привремени смештај за лојалне Авганистанце с породицама док им САД не издају визе. Притом Вашингтон је спреман да локалном, њима лојалном особљу, дозволи улазак само на територију Гуама, а одобравање виза одвија се недопустиво споро. Прво је спомињан број од 15.000 људи, али се последњих дана говори да би око 100.000 Авганистанаца требало да се негде смести како би избегли освету талибана.
До јуче није било потврде „Комерсантовог” извештаја заснованог на изјавама неколико неименованих извора руског дневника који тврде да је такав договор постигнут приликом самита Владимира Путина и Џозефа Бајдена прошлог месеца у Женеви. Портпарол Кремља Дмитриј Песков је тим поводом у понедељак само рекао да не може ни да потврди ни да демантује те наводе.
Такав потез био би у супротности с намерама Русије да заштити, како своју територију, тако и државе чланице Договора о колективној безбедности (ОДКБ) и њима блиске владе. Распоређивање америчке технике и људства у Централној Азији значило би улазак у руски „меки трбух”, чак и кад би се то односило само на прихват лојалних Авганистанаца, међу којима би могло бити и екстремиста који могу да дестабилизују те државе и задају много невоља. До сада се ни државе о којима је реч нису огласиле о тој идеји.
Аранжман би подразумевао да америчке снаге у тим земљама распореде опрему за прикупљање података и ограничене безбедносне операције у Авганистану, а заузврат би те податке делили с Русима. Сумње у постизање оваквог договора чине се прилично основаним јер Русија има своје војне базе у Киргистану (недавно проширена) и Таџикистану, и самим тим и своју обавештајну делатност, тако да у ОДКБ-у с правом сматрају да би овај аранжман био само параван за америчко ширење у Централној Азији. Планови Американаца у медијима круже од средине априла, а „Вашингтон пост” је цитирао званичнике у Бајденовој администрацији да је Узбекистан спреман да послужи као база за операције дронова.
Амерички специјални изасланик за Авганистан Залмај Калилзад је у мају посетио Узбекистан и Таџикистан, а разговарали су о безбедносним питањима. Узбекистанско Министарство одбране је у контексту уступања база тада цитирало националну доктрину одбране, према којој на њеном тлу не може бити дозвољено постојање ниједне стране војне базе. Међутим, ако се америчко особље и техника сместе у већ постојеће државне објекте, не би морали да буду третирани као страна војна база.
Шеф дипломатије Сергеј Лавров је на конференцији за медије у Ташкенту у петак подсетио да су Пакистан и Узбекистан већ званично изјавили да остварење ове америчке идеје не долази у обзир. Таџикистански режим је преко блиских политичких аналитичара сугерисао да би влада у Душанбеу могла да пристане на сарадњу с америчким снагама само уз претходни пристанак својих партнера у ОДКБ, које предводи Москва. Лавров је, међутим, нагласио да у петак на састанку министара спољних послова пет земаља централне Азије и Руске Федерације нико није изрекао намеру да своје територије и становништво изложи таквом ризику. Што се тиче америчке намере да Авганистанце који су сарађивали с Американцима повуче из Авганистана и смести их или привремено или трајно на територију земаља Централне Азије, главни руски дипломата је рекао да његове средњоазијске колеге „савршено разумеју све ризике који леже у тим плановима” и да ће вероватно донети праву одлуку на основу сопствених интереса.
САД су некада имале две важне базе у централној Азији, обе оформљене након терористичких напада 11. септембра 2001. године. Једну у бившој совјетској бази у Узбекистану, око 145 километара северно од авганистанске границе, која је функционисала до 2005. године и ваздухопловну базу Манас у Киргистану, која је престала с радом 2014. године.
С друге стране, Русима није у интересу да наруше споразуме договорене с талибанима (последњи је одржан у Москви 8. јула), који су гарантовали да неће нападати суседне државе, што ОДКБ-у обезбеђује лагоднију позицију. Давање сагласности за размештање америчких обавештајних центара и кампова за обуку, али и смештај локалног авганистанског особља, значило би подршку председнику Ашрафу Ганију, према коме Русија нема никаквих обавеза.
Западни медији су, чини се, прилично „надували” извештај „Комерсанта” у којем се „између редова” указује на то да је Москва отворена за идеје, али да би у случају договора желела да америчке снаге буду веома ограничене у свом делокругу и да обезбеде детаљне извештаје о својим операцијама.
Биљана Митрановић/Политика