Mислим да би они требало да допусте да ова влада, због проблема које имамо, буде влада којој ће се дати – не као што је уобичајено 100 дана, него 200 дана. И ако ми не искажемо резултат, дајте онда да видимо како ћемо даље,“ – изјавио је крајем октобра у интервјуу београдском Недeљнику Здравко Кривокапић, тада још увијек мандатар за састав Владе Црне Горе. Као основне задатке које је пред своју будућу владу у првих 200 дана Кривокапић је поставио је „план фискалне консолидације“ и „по хитној процедури у скупштину послати што више антикоруптивних и антидискриминаторских закона“, посебно апострофирајући: „Треба да донесемо Закон о пореклу имовине и Закон о играма на срећу.“ Неколико дана послије интервјуа Недељнику упокојио се митрополит Амфилохије, а Здравко Кривокапић је добио дефинитивну сагласност од партија побједница на изборима 30. августа за формирање тзв. ескпертске владе без политичара.
Именовањем Дритана Абазовића за потпредсједника тако конципиране владе Кривокапић већ у старту погазио споразум. Почетком децембра влада је и формално изабрана. За претходних седам и по мјесеци Кривокапићева влада није усвојила ниједан од обећаних „антикоруптивних и антидискриминаторних закона“. Закон о поријеклу имовине од избора владе буквално није ни поменут, а камоли упућен на јавну расправу. Исто је и са Законом о играма на срећу.
Здравко Кривокапић је у фебруару под притиском њемачког амбасадора Роберта Вебера лично зауставио изгласавање припремљених тужилачких закона, који су требали да олакшају пут за смјену корумпираних и од стране Мила Ђукановића контролисаних тужилаца. Нула усвојених антикоруптивних закона са нултим промјенама у тужилаштву дале су нулти резултат у борби са криминалом и корупцијом, националним интересом број 1.
Кинески инвеститори непожељни
Слабашној и рањивој црногорској економији директне стране инвестиције потребне су као киша Сахарској пустињи. Можемо слободно рећи да је њихово привлачење наш национални интерес број 2, најважнији послије борбе против криминала и корупције. И на овом животно важном пољу Кривокапићева влада је за седам мјесеци постигла нулти резултат. Оно што од нултог резултата може неупоредиво више да забрине је непоправљива штета због владине поруке кинеским инвеститорима да су у Црној Гори непожељни. Инвеститори и кредитори из најмногољудније и капиталном најинтезивније земље на планети последњих 15-ак година у Африци инвестирали и пласирали стотине милиона евра. Кинеске инвестиције тамошњим земљама помогле су да се ослободе дужничког ропства према Западу, стабилизују економију, па и политичке прилике. Кинези су инвестирали и на Балкан, у Србији за претходне 4 године преко 10 милијарди долара. Стога, порука водећој финансијској суперсили каква је Кина, која малим земљама умјесто колонијалног јарма нуди партнерство, да је непожељна у осиромашеној и презадуженој микродржави Црној Гори, катастрофална је политичка одлука са несагледивим последицама. Упорним истрајавањем да се кредит кинеске Ексим банке замијени позајмицом са Запада Кривокапићева влада кинеским инвеститорима је јасно саопштила да су непожељни у Црној Гори. Разлог за замјену кинеског кредита није економске, већ чисто политичке природе, конкретно спровођење наредбе ЕУ и америчке амбасаде у Подгорици. Наиме, камата на кинески кредит износи 2% и за 0,875% је нижа од камате (2,875%) коју је Кривокапићева влада прихватила приликом емисије 750 милиона евра обвезница у децембру прошле године. Тврдње министра финансија Милојка Спајића да је хеџинг трансакцијом камата на кредит Ексим банке са 2% смањена на 0,88%, од економских стручњака оцијењена је као „срамотна манипулација“, јер кредит није замијењен, већ су код трећег правног лица само купљени инструменти који штите од валутног ризика, пошто по уговору који је склопила бивша влада Мила Ђукановића кредит Ексим банци је везан за долар, а плаћа се у еврима. Стручњаци такође тврде да „уколико долар драстично не ојача у односу на евро, куповина хеџинг инструмената представљаће додатни трошак за Црну Гору“.
ЕУ фатаморгана и ритуална лојалност НАТО-у
Здравко Кривокапић је једини премијер од 30 чланица НАТО пакта, који у свом кабинету и сали за састанке држи истакнуту заставу овог војног савеза. Такву демонстрацију лојаности НАТО пакту не можемо другачије објаснити него као ритуалан чин, ваљда потребан да би се се релатизовале све оне бомбе бачене 1999. и осиромашени уранијум који је трајно контаминирао Црну Гору и изазвао језиву епидемију рака.
Из структура ЕУ и америчке амбасаде Црна Гора добија константна званична и незвачна наређења, а за узврат буквално никакву подршку и иницијативе за економску сарадњу. Са друге стране, грађанима влада свакодневно испира мозак, промовишући утопистичке митове о ЕУ без икакве везе са истином и реалношћу. Рецимо, 9. маја Кривокапићева влада је потпуно игнорисала Дан побједе над фашизмом, а са својих налога на друштвених мрежама поручила да „славимо Дан Европе“. Честитку у име владе Црне Горе 9. маја упутио је Балша Брковић, колумниста провладиног дневног листа Вијести, познат по болесној шовининистичој мржњи Русима и Русији. На владином флајеру Брковић хвали према Црној Гори непостојећу „хуманост и солидарност ЕУ“, а у колумни „Бубрези“, објављеној 28. марта 2015. у Вијестима, на дан квалификационе утакмице за Европско првенство репрезентација Црне Горе и Русије у Подгорици пише: „Надам се да руски навијачи неће на терен убацивати дјелове тијела неког убијеног Украјинца.“ Дјелови тијела убијеног Украјинца које је предвиђао садашњи гласноговорник Кривокапићеве владе Балша Брковић нису убачени, али јесте бакља која је тешко повриједила руског голмана Игора Акинфејева. Делегат утакмице је направио преседан и дао дозволу да се упркос инциденту невиђеном на међународним такмичењима утакмица настави након што је Акинфејев изнијет са терена и пребачен у болницу. Међутим, у наелектрисаној атмосфери, коју је у великој мјери генерисала русофобија Брковића и сличних, руски фудбалери су константно били гађани ситним предметима са трибина, па је почетком другог полувремена ипак донијета одлука да се утакмица прекине и региструје службеним резултатом 3:0.
Наставак непријатељске политике према Русији и Србији
Приликом недавне посјете Лондону премијер Кривокапић дубоко изјавио је да његова влада представља „велико разочарање за треће стране, јер су мислили да би могло доћи до промјене спољнополитичког курса земље након избора“ и поновио стару НАТО мантру изложености владе и њега лично „малигним активностима и хибридним пријетњама“. Поред тога што ова премијерова изјава са истином и реалношћу има везе колико и ЕУ мит који фанатично шири, она представља бруталну замјену теза и врхунац лицемјерја, јер је буквално сваки гласач који је гласао листу коју је предводио Здравко Кривокапић желио поправљање односа са Русијом и Србијом.
Док се непријатељство према Русији ограничено на двоструко пооштравање санкција у марту и априлу и провокативне изјаве Здравка Кривокапића и шефа дипломатије Ђорђа Радуловића, непријатељство према Србији знатно је конкретније и опипљивије. Србија у Црној Гори већ 8 мјесеци нема амбасадора, јер Кривокапићева влада не жели да опозове одлуку својих претходника о протјеривању Владимира Божовића, коју у Београду сматрају неоснованом. Недавно је усвојена Резолуција о Сребреници, која инсистира на квалификацији геноцид. Те квалификације није било у формулацији сличног документа кога је бивша власт усвојила прије 10-ак година. У више јавних наступа премијер Кривокапић, шеф дипломатије Радуловић и предсједник скупштине Алекса Бечић жестоко су критиковали Србију. Кампања која се у провладиним медијима попут русофобних Вијести води против предсједника Србије Александра Вучића подсјећа на сатанизацију Слободана Милошевића крајем 90-их.
Катастрофална унутрашњa политика
Свему горе наведеном можемо додати и хаотичну унутрашњу политику. За само 7 мјесеци премијер је отпустио чак 5 својих савјетника, генералног секретара владе и министра правде Владимира Лепосавића. Ова последња смјена посебно је спорна, јер је одрађена противно вољи већег дијела парламентарне већине, уз асистенцију Ђукановићевог ДПС-а. Разлог, то што је министар Лепосавић у парламентарној дебати изнио став да ад хок Трибунал за бившу Југославију и Руанду није највиша инстанца у међународном праву, те његове пресуде о геноциду у Сребреници нe могу бити неприкосновене.
Највећа срамота владе ипак је понижавајући однос према Српској православној цркви, институцији која пресудно утицала да Здравко Кривокапић, до прије само годину анонимни професор универзитета, постане предсједник владе. Кривокапић je 27. маја у последњем моменту предомислио да у Патријаршији у Београду потпише припремљени и усаглашени Темељни уговор, који треба да трајно заштити имовину СПЦ у Црној Гори, односно коначно верификује народну вољу исказану на величанственим литијама. Још у априлу саопштено је да су влада и црква саопштиле су да је текст Темељног уговора усаглашен. Међутим, прије неколико дана добили смо контрадикторну информацију од стране Правног савјета Митрополије црногогорско-приморске да преговори и даље трају. Пред владом Здравка Кривокапића била су историјска очекивања и историјска одговорност. У ком степену је влада очекивања испунила најбоље илуструју нулти резултати у борби са криминалом и корупцијом, нула страних инвестиција, нулта промјена у непријатељској политици према Србији и Русији, те хаос на унутрашњем плану који озбиљно угрожава позицију православне цркве у Црној Гори. Чак и оно што је у првих 100 дана дјеловало обећавајуће у раду поједниних министара, потпуно се у наредних 130 утопило у опште сивило владе. То што су од првог дана били оспоравани не може да им буде изговор, већ подстрек да резултатима ућуткају критичаре. Експертска влада Здравка Кривокапића протраћила је 7 драгоцјених неповратних мјесеци и начинила, бојим се, непоправљиву штету Црној Гори, коју чак и да сјутра поднесе питање да ли је могуће санирати. „Што се грбо роди, вријеме не исправи“, рекао је Валтазар Богишић, црногорски министар правде са краја 19 вијека. Грбаву ескпертску владу Здравка Кривокапића не може више исправити ни свеобухватна реконструкција. Реалности морамо погледати у очи. Уколико се влада одмах повуче, постоји нада да за борбу са мафијом и криминалом није касно. Ако се, пак, агонија настави, што је имајући у виду став предсједника парламента Алексе Бечића и његове фракције реалнија опција, у наредних 200 дана очекујмо повратак контроле Мила Ђукановића над свим полугама власти.
Игор Дамјановић/Балканист