Председница тзв. Косова Вјоса Османи, недавно је за интернет издање немачког недељника „Шпигл”, рекла да су Срби извршили геноцид над косовским Албанцима. Изјавила је да они очекују од Србије, односно представника српских државних органа – „да падну на колена”. Позвала се на чувени пример немачког канцелара Бранта. Бизарно јесте, а да није жалосно, било би и смешно.
Геноцид се с обзиром на његов садржај, својство жртве и пре свега субјективну компоненту – геноцидну (уништавачку) намеру учиниоца – често означава као „злочин над злочинима” или најтежи – капитални злочин. Историја човечанства је, нажалост, често и историја геноцида. Геноцид формално постаје кривично дело тек након Другог светског рата, у којем су нацисти спроводили политику масовног уништења „расно непожељних људи”. Да су нацисти тријумфовали у рату сигурно је да би планирани геноцид спровели до краја.
Свакако најтипичнији нацистички злочин је геноцид над европским Јеврејима, историјски познат као Холокауст. Британски премијер Черчил је још током рата, суочен с информацијама о немачким концентрационим логорима и масовним егзекуцијама, говорио о „злочину без имена”. Тек након Другог светског рата тај злочин добија име. У Нирнбергу се суди преживелим високопозиционираним нацистима, иако сам геноцид у време извршења формално није био прописан као кривично дело, као ни злочин против човечности у чију су подврсту спадале радње тек касније дефинисане као геноцид. То представља историјски изузетан и чак екстремно редак случај, који се вероватно може десити „једном у хиљаду година”, да начело легитимности, утемељено на неопходности да учиниоци најтежих и до тада у историји невиђених злочина, буду правично кажњени, апсолутно оправдано односи превагу у односу на начело законитости. Тек после усвајања Конвенције о геноциду из 1948. године, која је ступила на снагу 1951, он постаје посебно кривично дело. Израз геноцид створио је пољски правник јеврејског порекла Лемкин, користећи притом једну грчку и једну латинску реч, из чега је конструисао сложеницу која има значење „убијања рода, расе, племена” и слично.
Радње извршења кривичног дела геноцида односе се на људе који су чланови (припадници) четири опционо дефинисане групе националне, етничке, расне или верске. У односу на припаднике неке од тих група постоје следеће опционо дефинисане радње извршења: вршење убистава чланова групе, наношење тешких повреда тела или тешко нарушавање физичког или душевног здравља чланова групе, стављање групе у такве животне услове који доводе до потпуног или делимичног истребљења групе, примењивање мера којима се спречава рађање између припадника групе или вршење принудног пресељавања деце у другу групу. Радња извршења геноцида може бити алтернативно: непосредно предузимање неке од претходно набројаних радњи извршења или наређивање да се нека од таквих геноцидних радњи изврши.
Када је реч о облику кривице код геноцида, он може бити искључиво директни умишљај, уз који мора постојати и специфична геноцидна намера, која подразумева намеру извршиоца да непосредним предузимањем радње извршења геноцида или издавањем наредбе да се таква радња спроведе, тиме потпуно или делимично уништи нека национална, етничка, расна или верска група као таква. Геноцидна намера је основно кривичноправно својство геноцида. Тако се он суштински разликује од низа других кривичних дела, чије неке варијанте имају поједина иста објективна обележја, попут неких облика ратних злочина, злочина против човечности…
Баш због геноцидне намере која мора бити јасно и недвосмислено доказана, геноцид има изразито „ексклузиван карактер” у односу на низ других кривичних дела, која такође подразумевају лишење живота људи, њихово телесно повређивање… Такође, само по себи, такозвано етничко чишћење уопште и није прописано као радња извршења геноцида. Упркос томе, данас је уочљива тенденција да се из дневнополитичких разлога, а нарочито ради постизања пропагандних и „спољнополитичких” циљева, изразито олако посеже за тврдњом да је одређена група људи жртва геноцида. То је веома опасно јер ако се код припадника одређене популације систематски ствара утисак да су жртве геноцида и то чак „у поврату”, онда је то својеврстан „пут у пакао”. Тиме се руше сви могући „мостови” помирења, ексклузивне жртве „маштаре” о ратној одштети, чак и о освети.
Невероватна је тврдња представника привремених институција у јужној српској покрајини да су Албанци биле жртве чак три српска геноцида. Бесмислено је о томе и дискутовати, како у историјском, тако и у кривичноправном смислу. Најдаље је ипак отишла председница тзв. Косова Вјоса Османи, која је недавно у разговору с новинарем међународног интернет издања немачког недељника „Шпигл”, тврдећи да су Срби извршили геноцид над косовским Албанцима, изјавила да је оно што они очекују од Србије, односно представника српских државних органа – „да падну на колена”. Позвала се на чувени пример немачког канцелара Бранта, који је клекнуо пред спомеником нацистичким жртвама у варшавском гету и тиме „не користећи речи – све рекао”. Све је рекла и Османијева. Бизарно јесте, а да није жалосно, било би и смешно.
Др. Милан Шкулић/Политика