Дешавања у протеклих десет месеци у Црној Гори су сложенија у односу на претходних неколико деценија.
Мило Ђукановић
Некад су нас овде на Балкану етикетирали да смо буре барута, да смо константно некаква конфликтна зона поготово са појединих западних адреса. Зачињавајући и потпирујући ионако замршен фолклор, свесно користећи ту чињеницу да нас је лако анимирати и подићи нам температуру. Односила се та активност на готово све територије и народе Балкана, међутим некако тамо где је српски корпус присутан, ту су увек ватре подгреване најчешће споља и са не нарочитим оправдањем.
Тако је Црној Гори ових година, а посебно последњих дана. Бојим се да нисмо ни близу разјашњењу позиције Црне Горе према Србији и српском народу и да као да се свесно иде на потпиривање и усмеравање на конфликт између две традиционално и на сваки други начин братске земље.
Ако бисмо покушали да рационално посматрамо ствари и користимо искључиво логику у посматрању политичке ситуације и државне политике Црне Горе, не бисмо далеко одмакли од самог почетка а то је нажалост фраза да је то протекторат страних центара моћи. Јер како би могли здраворазумски да тумачимо признавање Косова и Метохије као независне државе од стране владе у Подгорици, ако се зна да је Метохија пупчаном врпцом повезана вековима са Црном Гором. Али чини се не и господин Мило Ђукановић.
Корак по корак од самосталности, чинили су из године у годину уступке странцима, доносили одлуке које су по правилу на штету Републике Србије, исте оне са којом деле све – од историје, језика, културе, писма, менталитета, карактера, крвне и духовне повезаности.
На изборима 30. августа прошле године, у делиријуму сва Црна Гора на ногама је дочекала нову владу, која је успела да за мање од годину дана буде „већи Мило од Мила”!? Да смо замишљали и тражили ко би наследио Ђукановићеву антисрпску политику Владе Црне Горе, не би ни у тим редовима пронашли особу какву је „неко” пронашао у просрпским редовима, а ради се о актуелном премијеру Здравку Кривокапићу.
У времену које одмиче и ономе шта оставља иза себе, Здравко Кривокапић има највећу одговорност за изразито штетне и антисрпске одлуке које се усвајају у црногорском парламенту, јер је он иницирао смену министра Лепосавића због свог правичног става о Сребреници.
Раме уз раме са одлуком о признавању тзв. Косова за Србију је одлука о усвајању резолуције и „геноциду” у Сребреници још гора. Ако су болеле српски народ пређашње штетне активности Владе Црне Горе, макар знамо да је те одлуке доносио Ђукановић, сада нас ове ране боле троструко више, из простог разлога јер Владу Црне Горе води Србин или макар се тако осећао до прошле године. Могао би у низу читав дан да износим штетност деловања Кривокапићеве владе, међутим, једина могућа сврсисходност би била да се провери у народу та легитимност погубних потеза на ванредним парламентарним изборима. Примећујем да врло вешто и перфидно пролонгирају попис који би морао да се одржи у текућој години, који би јасно показао да су Срби већина у Црној Гори, или бар они који говоре српским језиком што је, уосталом, и последњи Ђукановићев попис показао.
Било би нефер, не споменути и Алексу Бечића, председника скупштине који из другог плана у јавности иницира и подржава све штетне одлуке по српски корпус, а то је такође човек који се у кампањи представљао као борац за интересе српског народа.
То је човек млађе генерације и у перспективи може бити значајнији фактор у погледу злонамерног деловања и задавања главобоља српском народу у целини. А баш такве, поједини западни центри моћи цене на Балкану. Ако си рад да радиш против државе Србије имаш све предиспозиције да постанеш некакав „лидер” у било којој од суседних земаља па и у самој Србији. Алекса Бечић је ништа мање штете нанео од премијера Кривокапића српском народу, јер је његовим гласовима изгласана скандалозна резолуција о Сребреници.
Трећи чинилац у трију новонасталих околности у којима се Србија и њен председник представљају као некаква аждаја која би прождрла свог мањег комшију, како то нарочито подгорички таблоид „Вијести” перманентно представља, јесте Дритан Абазовић. Абазовић је припадник албанског корпуса, такође је у реду младих надолазећих снага на политичкој сцени Црне Горе који се већ етаблирао као неко ко ће спроводити антисрпске одлуке. Имајући то у виду, он и његово деловање су мање изненађење од својих сабораца, од који смо очекивали можда скоро све, само не овако бескрупулозне антисрпске одлуке.
Српском народу остаје заједно са својим представницима у парламенту и ван њега да се прегрупишу и не дозволе да им се оваква грешка понови, јер свака наредна би била фатална. До тада ћемо живети у нади да ће политика званичне Црне Горе престати да буде антисрпска.
Др. Златко Лутовац/Политика