Познајем ћутања сокака твојих
Њихову глуву самоћу
Дрхтим дрхтања твоја
Гатам ти сновиђелице,
Руменим заласке и уранке
Чујем крик гавранова
Што се сред јулског спокоја
Гнијезде међу уснуле шљивике
Кроз урвине и алуге…
Чујем било твога сата
Што без одмора
Дању и ноћу
Сриче немушта слова
Окамењене ти читанке
Цјеливам ти наборано лице
И вјешам обрамницу туге
На плотове ти и врљике
Сатруле давно
Милујем облаке
Што те чувају сјеном
И заклањају видике
Орем ти њиве неоране
И опет жарим угасле угарке
Превијам крваве ране…
Велико, велика тајно.
Знам зашто ћутиш
И скриваш заклану душу
У мрчаве и непролазе
Знам и шта тишти
Свеле ти кукурузе
Знам од чега стрепиш и шта слутиш
Кад јекне гора са Чакора
И језом све запали
Знам и да кроз најцрњу тмушу
Назиреш како обилазе
Авети смрти око твога тора
Да слутиш и да знаш
Откуд то реже подмукле звјери
И глођу ти кости неоглодане
Док ти на одрано лице капају лажне сузе
Оних што су те клали
Добро ми је знано
Зашто у коров и у шаш
Укриваш путељке и стазе
Јер одасвуд на твоје прагове и грудобране
Кидишу опет стрводери и храстодери,
Велико, велика рано!
Још диме твоја згаришта
Твоји обори и штале
Ледене јулске ватре
Још лижу твоје сљеме.
А сјевер са Ћемена пири
Још горе колијевке
Поњаве и дјевојачка спрема
И смрад се смрти шири
Са твојих стрништа и буњишта
А још је оних који би да те пале
Да те спрже
Да ти се затре
У одиви сјеме
Да ти лелеци буду једине попијевке
А пјесме – тужбалице
Да те нема.
Да те још једном пониште
Ћутањем и заборавом
Да те сакрије лаж
Да будеш мања од себе
И свог имена
Да ти сви брегови буду Кукавице
Да те затраве травом
Затрују извориште
Изгоре сјенике
Погазе раж
Да ти раставе камен од камена
Извале медњике
Велико, велико ватриште!
Ти трајеш
Горда, у црнини
Не даш се вјетру, црним сњеговима,
Трајеш кроз вријеме
Не сустајеш,
И знаш куд ходиш
Између рађања и опијела
Пушке и мотике
Расцветаваш булке у пољима.
Зубља путоказа
У помрчини
Печат на тапији рода
Сваког се јула
Росом умивена
Усправиш и родиш
Из заборава
Крви и пепела
Из пораза
Из непогода
Из чемерике
Растеш као љубав и слобода
И држиш врата широм отворена
За намјернике и злонамјернике
Не даш да ти наше главе поникнуте
Савију барјаке
Погазе светиње
Тајиш своју тајну
И свога крвника
Грлиш опроштајем
Вијенцем ловора
Искрено, невино.
Не даш да ти на крваве скуте
Падне његов цјелов гује присојкиње
Да поране зиме, закасне прољећа…
Болом се поносиш
Грка клеко, опора купино
Док вијенац суза и бола колајну
Мученичким обасјану сјајем
Већу и од виса Виситора
На грудима од камена носиш
Јер ти си Велика,
И од себе већа.
Велико, велика истино!
Ти чеда своја уморена
Хумке њихове
Без знака и споменика
Скриваш у своја дола
Међу дубраве
У бусење одољена
У зрела жита
Мртваје и живе воде
У шебоје
У забране
И сваког јула
Као онда Света Јулита
Усред свога непребола
Завапиш: хвала ти, о, Господе,
Што нас чиниш жртвама
У Твоју славу и име Твоје!
Пркос цвијетом видаш ране
И своју тугу
Умоташ у дугу
Кудељно повјесмо
У плахе јулске кише
Јутарњу росу на откосу
И вазнесеш се Небу
Да молиш за нас посустале
Што ти још име досегли нијесмо
Велико, велики пркосу!
Емило Лабудовић/ИН4С