Као млађи и напраситији љутио сам се колико не умемо да мрзимо.
Не голе мржње ради, веровао сам да би нас мржња сачувала од многих зла која су задесила мој дивни српски род, но годинама је утихнуо тај јед у мени и схватио сам да се у мржњи доказују народи који то нису, који сваког јутра морају изнова себе- себи доказати и сваку ноћ пробдети у страху хоће ли осванути ако им се случајно омакне да не мрзе..?
Србин једноставно не мрзи!
Свакакав је, саткан од планине врлина и мора мана, али не мрзи, зато и јесте Србин!
Рекох, у мржњи се доказују народи који то нису, нељуди који и не жале за тим да буду људи, који не желе да буду људи јер човек носи свој крст а нечовек- леш човека на плећима, познајући себе једино по гробовима страдалника…
Залуду вам Инцкова лаж преметнута у закон, довека ће бити лаж, законе пишу (не)људи а истину исписује слава и страдање народа.
Слава у праведништву и праведничко страдање, но шта о томе знате ви који сејете и жањете на костима рода мог?!
Ви који крваве руке изнова умивате крвавом водом…
Ви који не сечете шуме већ вешала..?
Ви који не орете њиве но гробове..?
Ви којима се Србин вазда трком одазивао на мобе а ви у манитом трку пожурили да ђаво не чека, да где Србин не преломи погачу пре него што му преломите врат…
Темељи ваших кућа су огњишта рода мојега…
Ваша свечана руха су црнине наших мајки…
Све што сте спевали отели сте од суза детињих…
Што су вам жалније песме то их је више крвавих колевки Српчади устрофило…
Геноцид, велите?!
Ви, Бошњаци (како себе безвезно волите да титуларите) и Хрвати говорите о геноциду а до последњег човека у себи сте убили!
Када се ђаво заморио и ви сте неуморно наставили да сејете Србље како би вазда жњели мржњу, јер шта сте без ње?!
Народи?!
Народи су они што најбоље од предака чувају за потомке, а најбоље од вас су: Јасеновац, Јастребарско, Јадовно, Градишка, Пребиловци, Глина…Сарајево, Мостар, Тузла, Залазје, Сасе, Кравица, Братунац, Велика…силоси, јаме, вртаче, шикаре, црквишта, шуме олистале повешаним Србљем…
Да ми је на имању једна кост мученика, праведника, невинога- травку по травку бих спалио проклете ливаде, паклу бих оставио да коси и ђене, а ви?!
Јаме, вртаче, јаме, вртаче, јаме…то су вам међаши, то вам је летина, костију су вам пуни амбари, косе вам се ломе о кости, грабуљате лобање, очи ђенете на навиљке, ложите вешала, рекох…
Геноцид?! Не сме се порећи?!
Волео бих да знате како је дивно бити Србин!
Сваки је корак даном све тежи, но што је тежи то дубљи траг остави, а шта за вама остаје до крваве руке да их довека перете у крвавој води..?
Цветови мојих ливада не миришу трулежом трупла…
О геноциду говоре народи логора и ломача, биће да ту логори и ломаче говоре о народима који то нису!
Као млађи и напраситији љутио сам се колико не умемо да мрзимо, но, Богу хвала, схватиш да је то међа што нас раздваја.
Србин пати али не мрзи, ви мрзите у патњи што се свакога јутра морате себи самима доказати да постојите!
Србин се огледа у образу, у вековима минулим и будућим а ви…ви у гробовима мученика рода мог.
Дивно је пострадати не умећи да мрзиш- страшно је мрзети зато што не можеш праведнички да пострадаш…
Како пострадати када ни постојао ниси?
Како постојати када су ти у линији живота вазда брзаци крви рода мог…
Михаило Меденица/ИН4С