Након мог кратког текста „Будућност Српске“ јавило се релативно много пријатеља са сугестијама и коментарима. Захваљујући свакоме на пажљивом читању и увиђавности неопходној да се један текст прочита и коментарише, потрудићу се да одговорим на нека типска запажања и приговоре. Морам да напоменем да се нисам текст нисам писао у својству свештеника СПЦ, мада све што сам у њему написао, по мом суду, не противи се мојој служби Богу и роду. Такође, теме које нису дотакнуте јесу оне о којима не знам много а и немам неког непосреднијег увида. Препоручио бих свакако још два врло критички настојена и зато бескрајно љековита текста: једна је онај Небојше Вуковића о паралелама између рата у Арцаху и балканских прилика (на „Новом Стандарду“ Nebojša Vuković – Slučaj Arcaha i odbrana R. Srpske (2) – Novi Standard ) у коме је дата маестрална анализа војног стручњака, док је други мање аналитичан али ништа мање илустративан за правне аспекте и друштвену декаденцију у Српској – по сриједи је текст Милана Благојевића „Наше лицемјерство“ (http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/milan-blagojevic-nase-licemjerstvo.html).
Реорганизација. Неколико пријатеља ми је сасвим добронамјерно и врло оштроумно скренуло пажњу да времена притисака у којима се ваља припремити за одбрану нису најпогоднија за реорганизацију својих ресурса и промишљање о сопственим недостацима, а најмање је могуће извести некакву замјену комплетне политичке квази-елите у Српској. То је сасвим тачно. Једини проблем који имам са тим аргументом је чињеница да је „домаћи фронт“ – онај унутрашњи, наш, наша борба да будемо бољи – показао да смо на њему подједнако угрожени колико и од спољњих притисака. Тачније: ефекти су им идентични – људи су деморализовани, било да су индиферентни ка притисцима и дешавањима, било да су директно у тешком дефетизму. И, мада је приговор на народ (тј. приговор на стварност: ох, зашто нисмо бољи и зашто нам није боље!?) најпопуларнији начин на који се елита брани од свог одраза у огледалу. Али то не мијења ствар: тај одраз је ужасно ружан. И ружноћа тога лика чини обичног човјека мање мотивисаним за борбу и жртву.
Узмимо на примјер трнутну офанзиву политичког Запада и локалних група и експонената. На њу је немогуће одговорити адекватно ако немате елиту спремну на жртву. Србија 19.вијека је најбољи примјер неадекватности онога о чему је овдје ријеч. Било је у њеним напорима много Рада Пашића и лифераната „Пескаревића“-Поповића, али било је и Нушића и самих регената спремних да дају све за своју земљу. Српска елита је љетовала у Карловим Варима али је градила виле у Београду или Врњачкој Бањи. Они су себе ипак доминантно видјели у Србији – чак и најнижи спекуланти у њој. Поређење са данашњом тајкунском класом у Српској је катастрофално. Нико себе заправо не види у Српској – понеко, можда, у Србији, мада је наша тајкунска класа још много прије масовне миграције средње класе почела да купује некретнине у Аустрији, Монте Карлу, Дубаију. Можемо ми да тражимо од „малог човјека“ да „надиђе себе“ и заборави да је његов рођак – министар који је промијенио све странке у Српској које постоје – власник неколико станова у Бечу а да сада даје изјаве о Инцковом закону, али људима је тешко објаснити начело „јединства“ у невољи ако не постоји ни најелементарније јединство у сваком другом аспекту стварности. И ту се политичка класа у Српској, на жалост, не разликује много. Клијентизам је постао начин на који се третира народ као такав. Представници опозиције такође нису показали неку нарочито иновативну способност другачије организације друштва ни када су били власт, ни када су били власт на тзв „државном нивоу“. Суштина ствари јесте у томе да нико од њих нема потребу да реорганизује друштве већ само да редистрибуише постојећи систем од „њихових“ гласача и активиста ка „својима“ притом сматрајући сасвим легитимним да се ућари неки додатни приход од бављења полтиком. Затим се тај приход конвертује у стране некретнине.
Људи су бића која препознају друштвене импулсе. Ако министар купује стан у Бечу – људи ће такође ићи у Беч. Културна илузорност Запада – она популарна представа да је тамо „све уређено“ и да се „бар поштује достојанство професије“ – постаје кредо средње класе у Републици Српској, док се радничка класа готово сасвим сели западно: она из Требиња у Хрватску, неко у Словенију и Аустрију. Већ је сасвим тешко наћи квалификоване мајсторе који нису отишли на печалбу негдје другдје – и то у крајевима Старе Херцеговине и Романије гдје се људи изразито тешко одлучују за печалбу. Непрекидно инсистирање на политичком и инфраструктурном повезивању Бање Луке и Загреба уједно је одраз али и залог будућих миграција.
Истина је једноставна: можда није вријеме да мијењамо тајкунски капитализам и клијентизам као моделе „организовања“ друштва, али очигледно је да нас они коштају саме одбрамбене моћи која увијек почива на присуству становништва и на његовој способности и одлучности да се бори за свој живот, права, идентитет.
Да ли ћемо бар сада схватити да нам „овако“ – не иде и да морамо другачије или ћемо се самоукинути – питање је на које ће будућност дати одговор. Ако погледамо систем контролисане олигархократије који влада у Русији и упоредимо га са неконтролисаном – јасно нам је да неко мора схватити да се неојељцинизам у коме живимо мора прекинути, а од профитера транзиције одузети дио акумулисаног богатства да би се кроз те ресурсе започела организација живота, зауставила депопулација и стекли предуслови за јасан отпор.
Врло сличан пригвор ми је стигао у неколико наврата, а то је онај о „неподесности враћања старих симбола у садашњем моменту“. Нисам сасвим до краја у стању да прихватим логичност овог архумента јер ми се чини да је управо манијакална досљедност наметнутим симболима апсолутно неспојива са отпором наметнутом закону. Тачније: моје неповјерење у одлучност и умјешност да се сада коначно стане у крај прихватању наметнутих рјешења и даље оправдава управо ова млакост и медикритетност у виђењу ствари, недостатак перцепције да „стари грб“ није био никаква промјењива ствар већ управо оно што јесте сврха симбола – начин да се Стварност изнад нас повеже са нама, да се у том грбу и химни дотакну сви људи који су са њима прошли подвиге и поднијели жртве. Дакле: можемо ми да симпатишемо или не симпатишемо Мањификову „Пукни зоро“ поетику, то не мијења чињеницу да нико никада није живот положио уз ту пјесму, а уз „Марш на Дрину“ или „Тамо далеко“ јесте.
Међутим, симболичка раван је овдје опет важна и као индикатор важнијих политичких процеса. Политички живот у Српској је и даље талац сопствене (углавном социјалистичке) прошлости доминантне већине данашњих политичара као и њихове трећекласности (будући да је у неколико „сјеча кнезова“ углавном одстрањиван „први ешалон“. То се види чак и у дикцији и поштапалицама када упоредите многе данашње званичнике и, рецимо, проф. Радомира Лукића), али се још види у непрекидном мантрању истих ријечи које – као и све ријечи, а нарочито оне иза којих не стоји човјек – са временом губе смисао и ону ресонанцу, ехо, који је важан. Нарочито је сасвим ужасна и свима видљива неспособност наших политичара да се ка Сарајеву досљедно, дуготрајно и неувијено односе на начин на који би људи који артикулишу незадовољство једног народа лошим „државним“ уређењем требало да се односе. Наравно, каже се нека тешка ријеч. Али сарајевски политичари одлично знају да су српски министри генерално гледано „конструктивни“ чланови Савјета министара. Ово не значи да су сви искључиво „кооперативни“ већ и да они са више става и даље имају императив да као „савезни“ министри ипак штите „савезни“ интерес. Иако је све што иде у прилог „држави БиХ“ по дефиницији супротстављено самодовољној Српској.
Дакле: докле год је најважнија наша дилема да ли је Српска „мањи бх ентитет“ или је „фактор без кога се у БиХ не може“ – ми смо у менталној замки у којој нема срећног исхода. Српска је на крају рата имала осјећај самодовољности, заокружености, суверенитета. Тај осјећај је подкопавала међународна заједница, али се крунио и сам код њених грађана на клацкалици између неспособности организовања истинске самодовољности и непрекидног медијског експонирања Сарајева као једине позорнице гдје се у ствари оно битно одлучује.
Опет: враћамо се на почетак. Самодовољности нема без оне симболичке, али и економске и организацијске. Само економски и друштвено уређени ми ћемо бити фактор са којим мора да се рачуна.
Србија: Занимљиви – и оправдани – свакако су и гласови који ми скрећу пажњу да сам у наведеном тексту сасвим заобишао проблеме са којима се суочава Србија – а такав приговор су ми дали и познаници који сасвим подржавају тренутни политички курс Србије и они који му се изразито супротстављају. Први вјерују да су међународни изазови који стоје пред Србијом готово незапамћени у историји, а резултати такође гигантски, спољна политика „мудра“ и стратешки усмјерена, док други виде слику друштвене декаденције, депопулације и реалитизације као једину истину Србије данас а спољну политику као капитулацију на рате. За разлику од већинских мишљења која варирају од нападног и некултурног дивљења на прагу култа личности, ауре светости и мучеништва, патетичне театрализације емотивне везе предсједника и народа са једне стране и непрекдине хиперболизације недостатака у политичком стилу и личном карактеру тренутног предједника Србије са друге стране, ствари никада нису сасвим једнозначне а ни политичари – као људи али и као метафоре у различитим политичким и друштвеним контекстима – нису сводиви само на први сентимент (било позитиван, било негативан), чему смо сви склони. Да ли је Милошевић био комуниста, традиционалиста, Србин, Југословен, лош стратег, солидан државник у смислу да је осјећао да је неопходно сачувати достојанство и суверенитет, говорник на Газиместану и артикулант поновно стечене српске позиције крајем осамдесетих, гушитељ српског национализма, помоћник за српске напоре, човјек чије је учешће у покушају организације југословенских (или српских?) линија одбране у Крајини било амбивалентно, оно 1995.изузетно негативно, помоћник и супарник руководства Републике Српске, непотребни предатељ мог родног града, улице и куће другој страни (иако их у рату нису освојили), симболичка жртва чијим су се наводним злочинима правдали реални злочини над српским народом, трагична личност у породичном животу, муж који није успио да каже „не“ жени иако је успио да каже „не“ НАТО-у, видовдански трагичар кога је сопствено руководство продало за илузије и сањарије, концентрисани, виспрени и достојанствени опонент читавој једној судској машинерији? Вјероватно све ово и много више (ако је живом човјеку могуће, овдје остављам питање по страни: да ли је учествовао, активно или пасивно, у трагедији моје породице?) Да ли је Србија за његово вријеме доживјела турбофолкизацију, хиперинфлацију, прогон неподобних на универзитету, било да су у питању потоњи другосрбијанци, било српски националисти и конзервативци? Нису ли блаженопочивши Момо Булатовић и Милошевић кренули у прављење треће Југославије у доба када се могла направити права Србија и Црна Гора? Нису ли СРС и СПС заједно гласали те 1993.да се не уведе вјеронаука у српске школе? Јесу. Није ли нам данас та Србија и та Црна Гора – уз све ужасе времена – мјесто у којем је било више достојанства, српства и државе него што их има данас тј. нису ли сви процеси након 5.10. ишли ипак на штету српског народа и државе? Нисмо ли се као Црква огријешили и о Мома и о Српство те 1997 подржавши Мила, али – данас се заборавља и превиђа (на срећу) – подржавши и Биљану Плавшић насупрот паљанском руководству (иако је једини дуготрајни ефекат тог државног удара била прерасподјела доминације у тајкунизацији Српске са њеног географског Истока на географски Запад). Нису Слоба вољели блаженопочивши Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије, али су и они – видјевши све након њега – знали да јетко признају да је „Слоба био озбиљан човјек за ове данас“.
Зашто је све ово важно? Зато што не постоји једноставан одговор на питање шта један Србин из Српске мисли, осјећа и жели од Србије ако под њом подразумијевамо само њено руководство – осим што њу, Србију, ма ко био на њеном челу, воли и осјећа као своју. Њене недоумице, њени болови и ропства, њене декаденције и успони су и наше неодумице, болови, ропства, декаденције и успони. У самој Србији и даље понекад се да чути псеудо-аргумент о „немјешању Босанаца у српске ствари“ и користили су га и власт и опозиција да дискредитују гласове људи чији им се ставови не свиђају (од ставова да, рецимо, Владика Григорије као „неко из Вареша“ нема шта да се мијеша у политички живот Србије до опомена да је предјесник „из Бугојна“ па нема шта да даје на Косову и Метохији – иако се и Вареш и Бугојно налазе у сред српског завичаја чије се име – „земљица Босна“ – први пут у историји спомиње управо у оквиру земаља које настањују Срби!) Дакле, залагање за српски интегрализам од нас изискује стални притисак на промијену свијесту унутар Српске али и унутар Србије да се „српско јединство“ заиста појми као еквивалент за заједничку друштвену и политичку стварност унутар које учествујемо сви. Када сљедећи пут начинимо једну моћну пјесму попут оне „Не дам!“ у извођењу Милице Досковић, у њој би ваљало да се уз Студеницу и Грачаницу нађу и Гомионица и Морача, а могао би се неко сјетити и Крке и Драговића. Све до те интеграције, Срби у Српској немају луксуз да бирају кога ће им грађани Србије изабрати за предсједника Србије. Нама остаје право коментара – и то, како међу људима увијек бива: само право „коментара који ми се свиђа“. Поједностављивање процедуре за добијање држављанства Србије може да игра позитивну улогу у интеграцији – мада, надајмо се, не кроз миграције у Србију и депопулацију Српске. Зато: постоје контексти који су доминантно свесрпски те нико од нас нема право да апстрахује своју обавезу коју има – био грађанин Србије, Црне Горе, Српске или не – да искаже свој став, а то су: метафизичко-идентитетска непоколебљивост по питању АП Косово и Метохија у саставу Србије, одбрана српског народа и недозвољавање његове асимилације у НД Црној Гори и одбрана нашег постојања и права у Републици Српској. У сваком од ових контекста сам, чини ми се, адекватно (колико је ограниченом и грешном човјеку могуће) артикулисао свој став на такав начин да њиме покушам да изразим оно што преци у мени, сабесједници са мном и потомци желе да кажу.
Дарко Ђого/ИН4С