Материјали тонски снимљени у Краљеву и Сенти и данас се налазе у ВФЦ. Ваљало би их емитовати на некој од националних телевизија. Прво, да се на прави начин раскринкају некажњене лажи Милана Кучана и, друго, да се види какве је све киксеве правио војни врх у области информативно-пропагандних делатности-
О догађајима у Словенији током 1991. године руководство те републике је домаћој и светској јавности пласирало информације које нису садржале ни зрно истине о правом стању у „дежели”. На челу људи који су свет засипали лажним вестима били су Милан Кучан и Јелко Кацин. Њихове бескрупулозне лажи, с обзиром на то да није било правих демантија из ЈНА, у очима светског јавног мњења прерастале су у истине, тако да је кривица за ратна збивања у Словенији и невине жртве цивила и војника приписивана регуларним оружаним саставима још постојеће државе СФРЈ.
Кучан је касније, кроз више интервјуа и изјава, отворено признавао да је његово обраћање јавности у то време било саздано од бројних неистина. Тако, на пример, у интервјуу Радију слободна Европа 27. фебруара 2008. године отворено говори да је, непосредно по поласку дела војске из гарнизона у Врхници на извршење мирнодопског задатка, телефоном позвао председника Владе СФРЈ Анту Марковића и упозорио га да може доћи до сукоба војске и Територијалне одбране Словеније. То, како је наговештавао Кучан, представља непосредну могућност за крвопролиће. И мада је после тог разговора тврдио како има подршку савезних органа, односно председника Анте Марковића, отворено у интервјуу за Слободну Европу признаје да није говорио истину, односно да није имао подршку савезног премијера, који му је, поред осталог, одговорио да за све постојеће и надолазеће недаће на тлу Словеније сноси искључиво политичко руководство Словеније.
Низу неистина лансираних на конференцијама за медије које су готово свакодневно за стране извештаче организовали Кучан и Кацин придружује се и пример путем којег се тврди да су војници Словенци који се налазе на редовном одслужењу војног рока у ЈНА највећим делом похапшени и да су у статусу ратних заробљеника. С тим у вези, Кучан се позива на писмо које је, почетком јула 1991, упутио Председништву СФРЈ у коме, поред осталог, наводи да су војници словеначке националности „изложени сталној моралној и физичкој пресији и да живе у немогућим условима…” Наведени текст Кучановог писма Председништву СФРЈ објављен је 8. и 9. јула 1991. године у готово свим домаћим и бројним иностраним медијима.
Начелник Службе за информисања јавности о ОС СФРЈ одмах је по објављивању те Кучанове лажи кренуо са мобилном телевизијском екипом у Саобраћајни наставни центар у Краљеву, где се, у касарни у Рибници, за возаче моторних возила обучавао један број војника из разних места Словеније. Циљ је био да се кроз разговоре са њима, њиховим старешинама и друговима припреми и емитује прилог о њиховом статусу у ЈНА, који се, иначе, ни по чему није разликовао од њихових другова других националности. Отворено се разговарало са десетак војника Словенца и сви до једног су, уз подсмех, демантовали Кучанове лажи.
Да текст писма Милана Кучана, упућен Председништву СФРЈ, не садржи ни промил истине, јасно и гласно потврдили су војници Јоже Стројниц и Грегор Винтор из Новог Места, Роман Космач из Жирија, Ренато Брачич из Птуја, Матјаж Напаст из Марибора, Матјаж Мрак из Љубљане, Боштјан Крек из Требња и Драго Тривич из Комендра. Истог дана мобилна ТВ екипа срела је на пријавници касарне Берту и Ивана Напаста, родитеље војника Матјажа Напаста, с којима је такође обавила разговор. Забринути за судбину сина, преплашени изјавом Милана Кучана да су војници Словенци завршили у српским заробљеничким казаматима, потегли су дуг пут колима од Марибора до Краљева, како би се лично уверили у оправданост стравичних прича које су кружиле Словенијом о хапшењима и малтретирању младих Словенаца у ЈНА.
„Са зебњом смо кренули у Србију”, прича Берта Напаст. „Говорили су нам да ће нас Срби ухапсити чим угледају словеначку регистрацију на колима и да нам неће дозволити да наставимо пут до Краљева. На срећу, нико нас на путу до Краљева није зауставио. Нико нас није мрко погледао.” „Ја”, укључио се у разговор и отац Иван, „нисам много вере полагао у све што се о ЈНА и нашој деци прича у Словенији. Пре овога смо, приликом давања свечане обавезе, долазили у посети сину и тада је, као и данас, све било у најбољем реду. Људи, Срби, и старешине нашег сина изванредно су нас примили.”
Прилог из Краљева припремљен је истог дана, а сагласност за његово емитовање дали су генерал Душан Жунић, начелник Политичке управе Савезног секретаријата за народну одбрану, и његов заменик пуковник Милан Гверо. Предвиђено је да се краћа верзија емитује исте вечери у Другом ТВ дневнику, а шира, петнаестоминутна репортажа у мрежи ЈРТ, у оквиру емисије „Дозволите да се обратимо”. Када је све било готово и завршене припреме за емитовање, на сцену је ступио Кабинет Савезног секретаријата за народну одбрану. Наређено је да се монтирани прилози и немонтирани материјали „бункеришу”, односно сместе у архиву Војнофилмског центра „Застава филм”. Образложење је гласило „да ЈНА нема потребе да се било коме правда за очигледне лажи”. Није, међутим, објашњено како се те лажи рефлектују на јавно мњење, ако их нико не демантује истином.
Изјаве сличне оним из Краљева чуле се се и од групе војника који су војни рок служили у Сенти. И они су, сви до једног, потврдили да је изјава Милана Кучана о статусу војника Словенаца у ЈНА ортодоксна неистина. Поред осталих, то су потврдили војници Радо Куховар из Домжала, Роберт Херга из Марибора, Боштјан Нагоде из Логатеца, Карло Санди из Љубљане, њихов командир, такође Словенац, водник Матија Јанц…
Материјали тонски снимљени у Краљеву и Сенти и данас се налазе у ВФЦ. Ради подсећања на описане неистине ваљало би их, бар из два разлога, емитовати на некој од националних телевизија. Прво, да се на прави начин раскринкају некажњене лажи Милана Кучана и, друго, да се види какве је све киксеве правио војни врх у области информативно-пропагандних делатности. Није за одбацивање и предлог да се део наведених материјала понуди ТВ кућама у Словенији, које би, уз одговарајућу режијску реализацију, могле да потврде или документовано негирају изјаве младих Словенаца – бивших војника, данас педесетогодишњих грађана Републике Словеније.
Радисав Ристић/Политика