Одлазак доброг духа Африке

Идеалиста, хуманиста и дубоки верник, др Кенет Каунда ујединио је замбијску нацију, одолео расистичким мањинским белачким режимима у суседству, био искрен и отворен према АИДС-у и са достојанством ретким у Африци прихватио драматични демократски исход који је довео до краја његове двадесетседмогодишње једнопартијске владавине.

Од средине педесетих до позних осамдесетих прошлог века у Африци су биле добре године за Југославију, државу, привреду и њене грађане. Политике мира, модернизације, несврстаности, и за Африку посебно важно, антиколонијализма, које су оличавали Југославија и Јосип Броз Тито, примане су изузетно срдачно на тек ослобођеном и привредно најнеразвијенијем континенту.

На то доба данас занемарено и увелико заборављено подсетио је недавни тужни догађај. Први председник Замбије др Кенет Дејвид Каунда, последњи из генерације антиколонијалних вођа из Африке, отишао је после богатог деведесетосмогодишњег живота на састанак с пријатељима Мартином Лутером Кингом, маршалом Титом, Мао Цедунгом, Нелсоном Манделом.

Идеалиста, хуманиста и дубоки верник, др Каунда је ујединио замбијску нацију, одолео расистичким мањинским белачким режимима у суседству, био искрен и отворен према АИДС-у, који је однео животе чак у његовој породици, и с достојанством ретким у Африци прихватио драматични демократски исход који је довео до краја његове двадесетседмогодишње једнопартијске владавине. Заговарао је филозофију егалитарне инклузивности која до данас опстаје у политичким структурама Замбије и Африке. Чак и као деведесетшестогодишњак уз помоћ штапа би играјући долазио на састанке као да има сву снагу и све време овог света.

Уживао сам привилегију да пратим државничко деловање др Каунде у периоду од јануара 1978. до септембра 1982. као регионални дописник новинске агенције Танјуг с југа Африке и са седиштем у Лусаки, главном граду Замбије. Током близу пет година имао сам десетине сусрета с председником Замбије, интервјуисао га, извештавао с његових конференција за штампу, састанака које је имао са шефовима држава с континента и другим иностраним гостима.

Било је то време када је ондашња Југославија била један од великих пријатеља земаља у Африци. Званични Београд је од педесетих (са изузетном Египта, с којим је Србија имала дипломатске односе од 1908) развијао изванредне билатералне односе са све већим бројем новоослобођених земаља у Африци. Прва на реду била је Етиопија 1952.

Јосип Броз је имао два велика путовања (1961. и 1970) по Африци, неке земље је посетио у више махова (Египат чак 16 пута). Тиме је крчен пут за деловање предузећа из разних делова Југославије, посебно оних из ниско и високоградње, преноса електричне енергије, пољопривреде, медицине, ветерине… У том заједничком напору државе и привреде својеврсну „логистичку” подршку пружали су медији, пре свих Танјуг, ТВ станице из република, а од 1980. и „Политика” с дописништвом у Харареу, главном граду Зимбабвеа.

После проглашења независности дотадашње британске колоније Северне Родезије 1964. у Замбији су деловали београдски „Енергопројект”, „Партизански пут”, „Руднап”, Институт за кукуруз из Земун Поља, сарајевски „Енергоинвест”… Отворени су представништво Привредне коморе Југославије (ПКЈ), основна школа за децу неких од више стотина „Југовића”, фудбалски клуб, лиценцирани судија, лекар при „Енергоинвесту”…

Када су власти Јужне Родезије запретиле Замбији да ће прекинути доток струје из електране на вештачком језеру Кариба на реци Замбези, др Каунда се обратио Југославији. „Енергопројект” је до 1976. изградио брану и електричну централу на северној страни намењене Замбији и њеној доминантној индустрији бакра.

У временској оскудици уочи Трећег самита несврстаних земаља септембра 1970. др Каунда се готово у потпуности ослонио на Југославију. Савезни секретаријат за иностране послове из Београда увелико је помагао замбијским колегама у припреми докумената самита. Танјуг је организовао прес-центар, из Југославије су обезбеђени преводиоци на више језика. Архитекте „Енергопројекта” четири су месеца на лицу места радили пројекат док је паралелно грађен Конференцијски центар Мулунгуши, заједно са 65 вила за посетиоце самита.

И данас се у најстрожем центру Лусаке успиње највиша зграда у Замбији, деведесетометарска „Финдеко” кућа. Пројектовали су је архитекте Душан Миленковић и Бранимир Гановић и завршена је око 1974.

Само измећу 1967 и 1974. др Каунда је посетио Југославију седам пута. Председник Тито је узвратио с две посете Замбији. Каунда је постао почасни грађанин Београда у мају 1970.

Када је Јосип Броз умро, Кенет Каунда је био један од двојице светских државника који су нескривено заплакали крај одра покојника. Други је био тадашњи ирачки потпредседник Садам Хусеин.

Тада је председник Каунда посветио еулогију у стиху Титу. Из редакције у Београду ми је прво наложено да преведем, а потом и препевам Каундино посмртно слово у стиху Титу.

Деценију касније, крајем јуна 1991,. поводом збивања у Југославији, Кенет Каунда је поручио преко „Политике”: „Ја као председник Замбије – а верујем да је то мишљење и свих пријатеља Југославије из Африке, па и из целог света, посебно сваке од 101 чланице Покрета несврстаних – поручујем, саветујем и молим све наше пријатеље у Југославији, њене руководиоце и све људе да остану заједно у овим тешким данима.”

Пет месеци касније Каунда је изгубио прве председничке изборе у оквиру вишепартијског система који је морао да обнови под великим домаћим и притиском са Запада. Остао је, ипак, међународно цењени и тражени старији државник и хуманитарни активиста.

У том својству сам др Каунду последњи пут срео у децембру 2010. у Алжиру на великом антиколонијалном скупу. Представио сам се као „друг Бошко”, како ме је он ословљавао четири деценије раније. Нисам био сигуран да је насмејани осамдесетседмогодишњак могао да у потпуности учествује у разговору.

Др Каундини политици наследници у Републици Замбији нису признали једнострано проглашену независност тзв. Косова. Неће донети никакву одлуку док дијалог Београда и Приштине не буде приведен крају, став је званичне Лусаке, који је 2015. у Београду потврдио ондашњи шеф дипломатије те државе Хари Калаба.

Став Замбије дели већина од 55 чланица Афричке уније. О томе је током недавне посете Замбији, где је у лепом гесту званичног Београда присуствовао сахрани др Каунде као изасланик председника Александра Вучића, уверавања од афричких званичника добио министар спољних послова Србије Никола Селаковић.

Борислав Коркоделовић/Политика