Драги моји прошли људи, ја не знам коме уствари ово пишем. Можда пишем већ одавно преминулима, а можда и самом себи, прошлом и бившем.
Ових дана је најављена инсталација система за путовање у прошлост и власти су чврсто обећале да ће и нама мањинама дозволити да пошаљемо поруку у тај прошли свијет. Али нико овдје није сигуран кога ће тамо срести нити колико далеко ће добацити поштоноша који је специјално обучаван на престижној Академији за путовање кроз вријеме у Бриселу. Мислим, прича се да та академија није баш у Бриселу, већ негдје поред, али то вама, а ни нама, и није толико битно. Развијене земље већ одавно имају инсталиране ове системе и за њих је путовање у прошлост већ постало рутинско и комерцијално питање. Нема значајнијег богаташа из развијеног свијета који се није укрцао на тај пут. Чак су и неки наши скоројевићи успјели у томе, али, ко зна зашто, нико од њих не прича шта је тамо видио и кога је срео. Већ увелико се прича да је читава експедиција Американаца обавила и путовање у будућност и да су се изненадили оним што су видјели, али ни најутицајнији медији не могу да сазнају чиме.
Прича се такође и да се врло брзо у развијеним земљама неће ни умирати, али дуго ће времена проћи док то и код нас не дође. Шта ја имам од тога што ће тамо неко постати бесмртан, а ја ћу завршити живот на заостао и примитиван начин простим умирањем. Црћи ћу, дакле, таман ко и сви моји преци што су цркавали. Зато бих некако данас био најсрећнији кад би ово моје писмо могло да дође на руке баш мени бившем, па да тај бивши ја мени данашњем пошаље одговор и да се онда тако редовно дописујемо. То би за мене била само моја приватна вјечност и бесмртност. Ко зна, можда ми се и оствари, ако поживим још коју годину.
Ових дана славимо прву годишњицу уласка у Европску Унију. Све је у знаку тог великог празника. И наш град је закићен заставама државе и Уније. Са стране, на кафанама и институцијама има и других застава, понајвише оних најшаренијих. Не смијем да напишем које су то заставе јер би ме одмах ухапсили и јавно ишибали електричном палицом. У затвор се код нас одавно не иде већ под софистицирану батину и под јавну осуду. Кад нешто забрљаш компјутер ти сам изрекне казну која се извршава одмах. Бију те на тргу у специјалном кавезу од гуме, а онда ти неко од најугледнијих грађана ишчита јавну осуду, поругу и поуку од које ти је теже него од батина. Постоје назнаке да ће се батинање избацити из казнене политике, а да ће се појачати ово институционално бречање и бручење. Ефикасније је. Против тога се буни једино Међународни форум за заштиту псовки. Кажу да се тиме унижава институција псовке и урушава њен естетски карактер. Кад би мене неко питао ја бих се са тиме и сложио, али срећом не пита ме нико ништа.
Посебно је свечано и лијепо испред страних амбасада. Већ одавно у свакој нашој вароши постоји амбасада сваке земље Уније и још приде америчка. Постигли смо велики успјех и признање тиме што нам је омогућено да ми сами бирамо амбасадоре страних земаља и да их ми сами плаћамо. То је велики знак пријатељства и повјерења којим смо се уписали међу цивилизоване народе, смањили трошкове нашим пријатељима, повезали се са другим културама и отворили повелики број радних мјеста. Уз то се трудимо да за амбасадоре бирамо понајбоље међу нама. Сад смо баш изабрали читаву једну нову гарнитуру младих и лијепих момака и дјевојака који ће, надамо се, сад један подужи период бити перјанице нашег друштва и наша слика пред свијетом.
Сјутра ћемо их акламацијом произвести у амбасадорску функцију, а онда ће бити велико славље и опште весеље. Биће забаве, музике, плеса, пића и хране.
Чак ће и за нас, мањинске групе, бити одвојен посебан бокс у коме ћемо моћи да уживамо бесплатно. Једино још није јасно шта ће и како ће са нама бившим алкохоличарима. Још увијек се у влади води жестока полемика да ли да нам дају алкохол или не. Министар за људска и мањинска права, који се сматра присталицом ретроградних идеја јер се ове године вакцинисао само седам пута, а не дванаест како је то обичај, заступа тезу да нас треба пустити да се бар једном годишње напијемо. Премијер је одлучно против. На крају ће о томе, изгледа, одлучиватиу Бриселу, мада се говорка да и у Вашингтону има интересовања за ово питање.
Ми се само плашимо да ће коначна одлука доћи прекасно, кад се празник и празновање већ одавно заврши. Иначе, ми смо се сви са алкохола скинули силом, на суво, како кажу. По невољи, неколико нас пијанаца је једном давно одбило да се вакцинише од неке тамо болести којој се више нико ни имена не сјећа.
Шта ћеш, пијан мозак тако одлучио и упропастио нас. Званично нам је забрањено да улазимо у кафане и продавнице, а касније је забрањено и да нам било ко дотура алкохол. Дотура нам се само храна у строго прецизним размацима и порцијама. Ако само секунд закасниш тога дана остајеш гладан. Мора тако да буде, заслужили смо. Нарушили смо поредак и углед државе, али што је још горе наругали смо се темељним цивилизацијским вриједностима. Да није било америчког амбасадора, Бог га благословио, грађанске и цивилне организације би нас вјероватно јавно погубиле, а влада би се са тим сложила.
Ипак, на интервенцију Америке остадосмо живи. Но, наш положај је до скоро био ужасан. Оцијењени смо као најокорелији фундаменталисти и као најреметилачкији фактор међу свим реметилачким факторима. Ето, можеш мислити, кад смо гори и од поштовалаца традиционалне породице. Њима је дозвољено да формирају политичку партију и да оснују свој клуб у граду. Нама није дозвољено ни да се региструјемо. Некад стварно помислим да би боље било да смо побијени него да трпимо такав срамотни жиг.
Тек од прошле године омогућено нам је да гласамо уз надзор психијатра и изабраног грађанског активисте. Дата нам је и дозвола да сједимо на тротоару испред једне старе кафане и да се присјећамо на дане испијања и младости. Ипак, није нам дозвољено да јавно евоцирамо успомене. О томе можемо само шапатом и тајно. Иначе, сад у кафанама и продавницама раде готово искључиво полицајци јер је криминал са улица готово искоријењен. Нико никоме не може учинити ништа лоше, а злочин је могућ само ријечју и неконтролисаном тежњом за вишком слободе. Тако бар пише у осуди коју смо сви ми бивши алкохоличари добили на кућну адресу.
Било је нас неколико који смо хтјели да се покајемо и ресоцијализујемо, али засад су наши захтјеви на чекању. Влада велико неповјерење прогресивно орјентисаних кругова према нама и власти се плаше да би јавни опрост на наш рачун могао да доведе до озбиљних грађанских немира и политичких превирања, а и с муком стечени међународни углед наше земље би био пољуљан. Има један међу нама, непоправљиви оптимиста, који тврди да ће се у Европском парламенту усвојити резолуција о заштити нашег права на живот. Ја лично сумњам у то. Можда би од тога нешто било кад бисмо могли да успоставимо контакт и увежемо се са бившим алкохоличарима са запада. Али док то буде сви ћемо помријети.
Кад бих имао дијете научио бих га да не буде као ја, да буде бољи и савјеснији човјек. Не бих часа часио, одмах би га одвео на вакцинацију и уписао у школу за грађански активизам и учланио у неку НВО са напредним идејама. Али, како да имам дијете кад ме ниједна жена погледати неће због гласа који ме прати. Уз то, већ сам и остарио и проружњао се. Тешко ми је, а чини ми се да је и мојим друговима исто тако.
Ипак, радујем се што смо ми мањина и што је другим људима пуно боље од нас. Радујем се што ће нека друга и туђа дјеца сјутра да се радују празнику и што ће дочекати још боље дане. Зато нећу да клонем духом.
Ето, тако, моји бивши људи. Надам се да ће онај који прочита ово писмо у прошлости пронаћи бившега мене и да ће се бивши ја јавити мени садашњем и да ће ми написати нешто ново из старога свијета који сам почео озбиљно да заборављам. То би ми било баш љековито. Примите пуно поздрава са тротоара испред, за вас, будуће кафане.
Јанко Јелић/ИН4С