Кроз једну породичну судбину, лично свједочење преживјелог, те фотографије спелеолошког друштва из Хрватске на друштвеним мрежама, јасно се закључује да Република Хрватска изводи акцију уклањања костију жртава геноцида из Другог свјетског рата, које онда завршавају на непознатом мјесту.
Недавно је на адресу удружења Јадовно 1941. у Бањој Луци, стигло писмо Ратка Ћујића из Сомбора.
Поштовани,
Ове године на Огњену Марију се навршава 80 година од усташког злочина на Кордуну на брду Близница код места Криваје, општина Раковица када је од усташког ножа страдало око 150 Срба мушкараца из оближњих српских села међу њима и мој деда, очев отац ЛАЗО ЋУЈИЋ са ЋУЈИЋ БРДА са своја два млађа брата Радом и Миланом.
На брду Близници се налази крашка јама Шпејарка у коју су тела бацана.
У спомен жртвама и да се ово нигде више не догоди, а да млађе генерације не забораве достављам Вам сећање Милана Квочке јединог после рата преживелог који је то изнео у књизи Владимира Козлине ” ИЗ ПЛАМЕНА РЕВОЛУЦИЈЕ” издата од СУБНОР-а Сомбор 1981 године.
НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА НАШИМ ПРЕЦИМА, И ДОК ГОД ЖИВИМО ПРЕНОСИЋЕМО МЛАЂИМ ПОКОЛЕЊИМА ИСТИНУ О ТИМ СТРАВИЧНИМ ДОГАЂАЈИМА У КОЈИМА ЈЕ СТРАДАО НАШ СРПСКИ НАРОД. ПОЧИВАЈТЕ У МИРУ И ЧЕКАЈТЕ ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ, АМИН.
Шаљем Вам искенирану Војну карту јужног дела Кордуна на којој су приказана села из кога моји воде порекло (село Броћанац, заселак Ћујић Брдо) као и мајчино село Брезовац.
На доњем левом углу карте уз магистрални пут Слуњ – Плитвичка језера, је приказано хрватско село Оштарски Станови (Срби га зову Криваја) изнад кога се уздиже брдо Близница, где се по речима мог оца Дмитра (85 год.) при врху на једној заравни налази пећина Шпејарка.
Ми у завичају више од фамилије немамо никога. Моји су у Бачку доселили шездесетих година, где смо рођени сестра и ја у селу Кљајићеву.
Од 1970 године живимо у Сомбору где су моји родитељи направили кућу. До 1991 год. сам често одлазио на Кордун јер су ми на Ћујић брду живели стриц и стрина са четворо деце као и очева мајка која се упокојила 1989 год. У Слуњу су живели мајчини родитељи који воде порекло из суседног српског села Брезовац, као и рођени ујак и тетка са породицама. Мајчин отац Илија Гојић је учесник НОР-а од 1942 год.(упокојио се 1990 год.) и оставио ми је две књиге КОТАР СЛУЊ И ВЕЉУН у којима је детаљно описан предратни живот, ратна дејства као и спискови жртава од 1941-45 године.
С поштовањем,
Ратко Ћујић
Сомбор
БЕKСТВО СА ГУБИЛИШТА
Доносимо сведочење сада већ покојног Милана Kвочке, једног од тројице Срба који су успјели да побјегну са кланице над јамом Шпејарка.
Било је то у зору 30-ог јула 1941. године. Припремао сам благо које је брат требало да тера на пашу и одједном зачуо јаук испред куће. Истрчао сам на гувно и угледао како усташе хапсе одрасле мушкарце и некуд их терају. Чуло се запомагање жена, цика и плач пробуђене деце. Потрчао сам назад према штали у намери да се прикријем. Двојица усташа су ме, међутим, приметила, утрчала за мном и изгурали ме напоље. Тако сам доспео у њихове руке.
Постројили су нас и одвели из села, отприлике километар далеко. Наредили су да седнемо, извадимо све што имамо у џеповима и ставимо на земљу испред себе. Одузели су нам све што се затекло код нас. И док су нас ту задржавали из околине су доводили нове групе људи и са њима поступали на исти начин. Људи су се домишљали куд их усташе терају и шта ће урадити са њима. Усташе су говориле: »Млађи ће за Немачку, а старији ће се вратити кућама«. Међутим, њихови поступци са нама нису ништа добро наговештавали. Мени су се по глави ројиле црне слутње иако сам покушавао да не мислим на оно најгоре.
Одавде су нас после извесног времена одвезли у два камиона. У посебном камиону који је возио између ова два биле су усташе са пушкомитраљезом упереним у нас. Kамиони су се кретали према Ћуић Брду где је такође извршено хапшење људи. Хапшење је спроведено и у Доњем Броћанцу, али ја мислим да нас је највише било из Горњег Броћанца. Хапшења су вршиле усташе из Раковице, Лађевца и Слуња. Били су нам, тако рећи, комшије. Старији људи су знали неке од њих и по имену.
Kад смо стигли у Kривају, месташце испод брда званог Близница, почела је да пада киша. Ту смо се зауставили. Наредили су нам да скинемо са себе капуте и изујемо обућу. То су покупили и склонили се од кише у куће које су биле лево и десно од нас, држећи нас и даље на нишану. Били смо у отвореним камионима, а киша је све јаче падала. Овде смо се задржали више од једног сата, док и киша није престала да пада.
Тада смо зачули дивљу, обесну песму. Долазила је са камиона који нам се приближавао у пратњи једне троколице из правца Раковице. Kамион је био пун униформисаних усташа са шлемовима на глави и оружјем у рукама. Поискакали су из камиона и троколице. Свирнула је пиштаљка. На то су усташе које су нас довеле истрчале из кућа и постројили се мало даље од нас. Официр им је нешто говорио, а после су нас дотерали до камиона и наредили нам да се пребројимо. Бројали смо до 10 и 20 па почињали опет испочетка, јор је долазило до забуне.
То је разљутило усташе. Један од њих истргао је колац из плота, попео се код нас у камион и ударивши сваког од нас коцем по глави набројао 55 људи. На исти начин је у другорн камиону избројано 24 човека. Потом су од нас формирали колону и повели нас у правцу Близнице. Било је очигледно да ту на брду желе да нас поубијају.
Ја сам био негде у средини колоне. Чуо сам јауке људи испред и иза себе. Било нам је наређено да идемо сагнуте главе и да можемо гледати само у земљу испред себе. Усташа који ме је водио наређивао ми је да певам. Ја сам му одговорио да не умем. Он ме је тада почео тући пушчаном цеви, да сам се ко бор на ветру савијао до црне земље. Узнемирен упркос наређењу бацио сам око у страну и угледао лугара Николу Цвејића. Био је сав у крви. Kрв је текла низ њега као из заклане животиње. Погледао сам и према челу колоне и тамо угледао још језивији призор. Људи су легали, негде су нестајали, колона се смањивала.
Онда сам јасно видео и нешто од чега сам се ужаснуо. Усташе су људе тамо напред, онако како су у колони пристизали, ножевима ударали у потиљак и бацали у провалију — неку пећину која се ту налазила. До мене су допирали њихови самртнички крици. Проценио сам да испред мене има још 20 људи, а онда ћу и ја доћи на ред. Приметих да на ред за клање долазе један за другим мој стриц и брат од стрица. Kришом сам погледао улево и у јарку угледао усташког официра — поред њега је био митраљез и пушка. У том тренутку на моја леђа сручило се још неколико снажних удараца кундаком. Сагињући се од бола приметио сам да усташа испред мене има нож у ножници. То је био кољачки нош какав је носио сваки усташа. Kад сам добио још један снажан ударац у леђа, намерно сам се још више погнуо напред и усташи истргао нож из ножнице. Муњевито се окренем оном који је мене водио и хитро му забијем нож у прса. Kад сам истргнуо сечиво, крв из његових груди прснуиа је на мене. Зликовац је без речи пао на земљу.
Усташа пред њим ударио ме је у том тренутку пушком у груди. Ја сам, међутим, ухвативши цев његове пушке, слободном руком успео да га привучем к себи и задам му смртоносан ударац ножем. Сад сам у једној руци имао нож, а у другој пушку. За тренутак сам био збуњен, а онда сам се, с пушком на готовс, окренуо према усташком официру у јарку. Затражио сам да нареди усташама да не пуцају. Уплашивши се да га не убијем, он је командовао: »Не пуцај«. Ја сам у том тренутку нагло искочио из колоне и бацио се низбрдо према Раковици. Бежао сам што ме ноге носе. Пуцали су за мном али ме ни један метак није погодио.
Тада смо зачули дивљу, обесну песму. Долазила је са камиона који нам се приближавао у пратњи једне троколице из правца Раковице. Kамион је био пун униформисаних усташа са шлемовима на глави и оружјем у рукама. Поискакали су из камиона и троколице. Свирнула је пиштаљка. На то су усташе које су нас довеле истрчале из кућа и постројили се мало даље од нас. Официр им је нешто говорио, а после су нас дотерали до камиона и наредили нам да се пребројимо. Бројали смо до 10 и 20 па почињали опет испочетка, јор је долазило до забуне.
То је разљутило усташе. Један од њих истргао је колац из плота, попео се код нас у камион и ударивши сваког од нас коцем по глави набројао 55 људи. На исти начин је у другорн камиону избројано 24 човека. Потом су од нас формирали колону и повели нас у правцу Близнице. Било је очигледно да ту на брду желе да нас поубијају.
Ја сам био негде у средини колоне. Чуо сам јауке људи испред и иза себе. Било нам је наређено да идемо сагнуте главе и да можемо гледати само у земљу испред себе. Усташа који ме је водио наређивао ми је да певам. Ја сам му одговорио да не умем. Он ме је тада почео тући пушчаном цеви, да сам се ко бор на ветру савијао до црне земље. Узнемирен упркос наређењу бацио сам око у страну и угледао лугара Николу Цвејића. Био је сав у крви. Kрв је текла низ њега као из заклане животиње. Погледао сам и према челу колоне и тамо угледао још језивији призор. Људи су легали, негде су нестајали, колона се смањивала.
Онда сам јасно видео и нешто од чега сам се ужаснуо. Усташе су људе тамо напред, онако како су у колони пристизали, ножевима ударали у потиљак и бацали у провалију — неку пећину која се ту налазила. До мене су допирали њихови самртнички крици. Проценио сам да испред мене има још 20 људи, а онда ћу и ја доћи на ред. Приметих да на ред за клање долазе један за другим мој стриц и брат од стрица. Kришом сам погледао улево и у јарку угледао усташког официра — поред њега је био митраљез и пушка. У том тренутку на моја леђа сручило се још неколико снажних удараца кундаком. Сагињући се од бола приметио сам да усташа испред мене има нож у ножници. То је био кољачки нош какав је носио сваки усташа. Kад сам добио још један снажан ударац у леђа, намерно сам се још више погнуо напред и усташи истргао нож из ножнице. Муњевито се окренем оном који је мене водио и хитро му забијем нож у прса. Kад сам истргнуо сечиво, крв из његових груди прснуиа је на мене. Зликовац је без речи пао на земљу.
Усташа пред њим ударио ме је у том тренутку пушком у груди. Ја сам, међутим, ухвативши цев његове пушке, слободном руком успео да га привучем к себи и задам му смртоносан ударац ножем. Сад сам у једној руци имао нож, а у другој пушку. За тренутак сам био збуњен, а онда сам се, с пушком на готовс, окренуо према усташком официру у јарку. Затражио сам да нареди усташама да не пуцају. Уплашивши се да га не убијем, он је командовао: »Не пуцај«. Ја сам у том тренутку нагло искочио из колоне и бацио се низбрдо према Раковици. Бежао сам што ме ноге носе. Пуцали су за мном али ме ни један метак није погодио.
Непознате податке нуди и Википедија:
Ипак, изненађење је било велико кад смо тражећи јаму Шпејарка, једноставном Гугл претрагом прво пронашли интернет страницу Спелеолошког клуба “Ursus spelaeus” а затим и Спелеолошког клуба “Veles”.
На обе странице је наведено да је 20. априла 2020. године у акцији коју је организовао извјесни Славен Вуковић, истражена шпиља Шпејарка (ŠPEJARKA – V-015, Oštarski Stanovi, Rakovica).
Уз само неколико реченица, постављено је и неколико фотографија снимљених током акције, што не би било ништа необично да у “фото албум” нису уврштене и фотографије људских костију нађених на дну јаме.
Организатор акције Славен Вуковић (исправно) закључује да, како каже “то”, мислећи на нађене људске кости, потјече из Другог свјетског рата. Коментарише да је већина извађена. Пошто је ријеч о мјесту злочина и дијеловима тијела жртава злочина, очито је да је господину Вуковићу то познато, као (вјероватно) и надлежним полицијским и судским органима јер исти очито нису позвани да изврше увиђај на мјесту злочина, а познато је да такав злочин не застаријева.
Дакле, неко је (већ) раније уклонио кости тј. трагове злочина и дијелове тијела жртава али му се, како сам организатор акције каже, десила “омашка” па су неке кости остале. Додаје и да је то “прича која се лако распламса” пошто таквих шпиља како каже има још а чланови екипе се увијек “оријентишу на спелеолошку причу”.
ЕКОЛОГИЈА ЈЕ У ПИТАЊУ
На интернет страницама ова два спелеолошка клуба као и на многим другим, видљиво је да се у Хрватској организују и финансирају многе спелеолошке акције које обједињује волонтерска спелеолошка иницијатива “Чисто подземље” која се бори против бацања отпада у кршко подземље.
Од 2015. организују и финансирају акције чишћења спелеолошких објеката и предавања за јавност о важности очувања крша. У сарадњи с државним институцијама конкретно утјечу на политику заштите кршког подземља Р. Хрватске.
Мало је коме у Србији и Српској па тако и потомцима жртава Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране Независне Државе Хрватске, познато да је у Р. Хрватској 01. јануара 2013. године ступио на снагу Zakon o istraživanju, uređenju i održavanju vojnih groblja, groblja žrtava Drugog svjetskog rata i poslijeratnog razdoblja .
Словом тог закона, унутар Министарства бранитеља Владе Р. Хрватске, формирано је Povjerenstvо za istraživanje, uređenje i održavanje vojnih groblja, groblja žrtava Drugog svjetskog rata i groblja poslijeratnog razdoblja.
Поред осталог, законом је предвиђено и сљједеће:
Није једноставно доћи до детаљних извјештаја поменуте Комисије (Повјеренства) али је очито да се крашке јаме Лике, Кордуна и Баније, чисте од смећа и отпада али и од тјелесних остатака српских жртава које би хрватске усташе, често живе или полуживе, суновратиле у њихова гротла.
Познато је да је почетком децембра 2016. године, од стране поменуте Комисије (Повјеренства) вршено истраживање Шаранове јаме на Велебиту. Шаранова јама није обична јама. Она је симбол страдања, једна од 32 евидентиране крашке јаме у систему логора смрти Госпић – Јадовно – Паг. Симбол страдања Срба довлачених из цијеле Хрватске, БиХ и из Срема са само једним циљем – да би били убијени и бачени у крашке јаме.
Реаговао је тада и Његово преосвештенство владика горњокарловачки Герасим који је изјавио Срни да није званично обавијештен о истраживању и прекопавању Шаранове јаме и других јама на Велебиту у које су усташе бацале побијене Србе, иако је надлежан за подручја гдје се оне налазе, али да ће тражити да кости жртава након ископавања буду предате Српској православној цркви. Додао је и да су Кости жртава наше и да ће упутити захтев да нам се након ископавања оне предају, да их ми похранимо у наше храмове како доликује земним остацима светих мученика.
Није познато да се тако нешто десило али су доступне информације да се један дио костију, Моштију наших Светих Новомученика и Свештеномученика српских, одвози у неку привремену гробницу код Ђакова или Осијека.
Отворена питања:
- Како су поступили одговорни у спелеолошким клубовима “Ursus spelaeus” и “Veles” након што су на дну јаме Шпејарка нашли људске тјелесне остатке? Да ли су о томе обавијестили надлежне органе? Гдје су нађене кости похрањене? Да ли су нађене кости не дај Боже завршиле у контејнерима за отпад?
- Зашто у оваквим случајевима изостаје реакција политичких организација Срба у Хрватској?
- Зашто у оваквим, никако усамљеним случајевима, изостаје реакција надлежних институција Србије и Српске? Прије свега Музеја жртава геноцида у Београду, Одбора за Јасеновац САС СПЦ и Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица из Бање Луке?
- Зашто се примјењују различити аршини, различите процедуре овисно од тога да ли се на дну неке од јама налазе кости српских односно хрватских жртава из времена Другог свј. рата? (Примјер 1, примјер 2, примјер 3.)
- Да ли би Ратку Ћујићу из Сомбора чије писмо смо добили (као и другим заинтересованим потомцима жртава из јаме Шпејарка) било омогућено да поређењем свог ДНК са оним добијеним из узорака костију са дна јаме провјери да ли и једна кост припада његовом дједу Лази или његовој браћи Радету или Милану?Приредио: Душан Ј. Басташић, Предсједник УГ Јадовно 1941. Бања Лука
https://www.frontal.rs/hrvatska-sistematicno-pod-plastom-ekologije-uklanja-tragove-pokolja/