Непобитно је утврђено да је у акцији хрватске војске и полиције „Олуја“ остварена геноцидна намера да се целокупно српско становништво етнички очисти из Републике Хрватске. Након акције „Олуја“ Хрватска је постала етнички најчистија земља у Европи.
Према водећем светском лингвисти Американцу Ноаму Чомском, Срби у Хрватској у тим последњим догађајима заправо нису имали никакве шансе, па су зато сва међусобна оптуживања за пад Крајине у крајњој линији лишена сваког озбиљног смисла. Према Чомском да се чинило овако или онако једнако би се завршило јер је одлука донесена у Вашингтону, а овдје на Балкану само је спроведена у дело. Крајишници нису могли избећи судбини?
Бивши амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт чија је улога била значајна за време „Олује“ касније је признао да је Хрватска војска у тој акцији у августу 1995. чинила ратне злочине, убијала невине цивиле и спровела етничко чишћење Срба, али никада није објаснио зашто ништа није учинио да то спречи. Јавна је тајна да је акција „Олуја“ изведена под контролом САД и НАТO-а, пошто су њихове снаге уништиле релеје и средства везе српске војске и помагале напредовање хрватске војске у тој акцији. У свему томе посебну улогу имала је америчка војно-консултантска организација МПРИ, која окупља пензионисане америчке генерале. Против ове организације пред федералним судом у Чикагу била је покренута тужба, од које се касније одустало.
Позив хрватског председника Фрање Туђмана пред „Олују“ Србима да остану, био је лажан, јер они који су остали били су изложени малтретирању или убијени. Потврду за ово налазимо у Брионском транскрипту од 31. јула 1995. године када је наредио хрватским генералима „да ударе тако жестоко да Срби практично нестану“ и „ми ћемо им тобоже осигурати сва права а учинити све да оду“.
Фарса је био и Хашки трибунал који је касније донео срамну пресуду и ослободио одговорности Анту Готовину, Младена Маркача и Ивана Чермака за почињене злочине у тој акцији.
Тешко је говорити о помирењу док год Хрватска не одустане од пропагандног мита о домовинском рату, као и до тога да се „Олуја“ више не слави као Дан победе и домовинске захвалности, и не процесуирају сви они који су починили стравичне злочине над Србима, не само у „Олији“ него и после.
И док Хрватска слави прогон својих грађана српске националности, Крајишници тога дана организују у црквама парастосе и одају почаст свима онима који су погинули и нестали.
Живот у избеглиштву
Највећи број Срба из Хрватске који су за време грађанског рата напустили ову бившу југословенску републику завршио је у Србији. Будући да до повратка у значајнијем броју није дошло многи су се овде трајно интегрисали, док је један број отишао у треће земље од Америке до Аустралије.
Од 1992. до 2014. године Република Србија је уз велику подршку међународне заједнице обезбедила 15.453 различита стамбена решења путем којих је збринуто преко 45.000 лица. У циљу прикупљања неопходних средстава 2012. године одржана је у Сарајеву Донаторска конференција на којој су донатори најавили донације за финансирање Регионалног стамбеног програма у висини од 261 милион евра за потребе избеглица у све четири партнерске земље.
Избеглички статус у Републици Србији услед ратова од 1991 до 1995. имало је 618.000 лица (266.000 из БиХ и 330.000 из Хрватске). Њихову судбину дели и више од 200.000 интерно расељених са Косова и Метохије, као и 18.000 лица која су расељена унутар територије Косова и Метохије.
Влада Републике Србије континуирано ради на решавању проблема лица која су морала да напусте своје домове током сукоба на подручју бивше Југославије. И поред свих уложених напора избегличко питање још није затворено иако су остварени велики помаци и значајан број избегличких породица остварио је трајно решење и добио помоћ у економском оснаживању. Процењује се да је око 7.000 избегличких породица и даље у потреби за трајним стамбеним решењем. Очекује се да ће њихове стамбене потребе бити решене у наредном периоду.
Постојећа ситуација била би повољнија да су земље порекла, а првенствено Република Хрватска, показале више воље за решавање бројних отворених проблема. За све ово вријеме, свега 144.000 избјеглица се вратило у своје земље порекла и то 75.000 у БиХ и нешто више од 60.000 у Хрватску.
Шта спречава повратак?
Службени Загреб у разним приликама наводи бројку од више од 133.000 српских повратника по завршетку рата. Међутим, према студији УНХЦР-а „Мањински повратак у Републику Хрватску – Студија отвореног процеса“ из фебруара 2012. године, од регистрованих повратника српске националности, у РХ живи око 38 одсто, изван Хрватске 45, док их је умрло 17 осто. По процени представника Срба, у Хрватској живи више Срба него према последњем попису из 2011. године, јер се још увек због страха не изјашњавају национално ни верски.
Тихи егзодус Срба и даље траје, што најбоље илуструју подаци Државног завода за статистику РХ, према којима су се од 2002. до 2013 из Србије , гдје је уточиште нашло више од 300.000 избеглих и прогнаних Срба из РХ, у Хрватску доселило свега 14.533, а из Хрватске изнова у Србију одселило 35.027. Број исељених у односу на досељене константно расте и у последње време размјера је 1:6 у корист исељених.
Положај повратника и даље је веома тежак. Углавном се ради о старијој популацији која се вратила у рурална подручја. Многа насеља немају ни сређене саобраћајнице ни електричну енергију. Још увек нису реализована дата обећања да ће се стање поправити када Срби узму учешће у власти.
Највећи проблем представља непоштовање Споразума о питањима сукцесије који је потписан у Бечу 29. 06.2001. године и који је правно регулисао питање приватне својине и стечених права физичких и правних лица и враћање на стање од 31.12.1990. године. Србима нису враћена одузета станарска права нити је решено питање покретне и непокретне имовине. Остало је нерешено питање исплате доспелих, а неисплаћених пензија, затим питање исплате девизне и динарске штедње. Значи прошле су двије деценије како је донесен овај Споразум који има међународни значај, али који је нажалост остао мртво слово на папиру.
Суђење по оптужницама за ратне злочине и тајне оптужнице су етнички мотивисане и пристрасне, као и чести појединачни напади на Србе, што спречава повратак и уноси несигурност међу оне који живе у Хрватској. Да би се стање поправило неопходна је доследна примена Уставног закона о правима националних мањина који Србима у Хрватској, поред осталог, осигурава и право на културну аутономију и заштиту идентитета.
После акције „Олуја“ и прогона ретки су они који су се вратили. Углавном су то старачка домаћинства која живе од скромних пензија или социјалне помоћи. Земља се више не обрађује а сточни фонд сведен је на минимум. Према томе, време је учинило своје и све је мање оних који размишљају о повратку. Повратак се углавном своди да се посети завичај и родна кућа уколико је обновљена, а током читаве године стоји затворена зарасла у траву и шипражје. У последње време све је више празних кућа у којима су живели и Хрвати. У потрази за запослењем многи су искористили чланство Хрватске у ЕУ и напустили Хрватску. Остала су напуштена села по којима слободно се крећу дивље животиње који су једини стални становници ових места.
Аутор је генерални секретар Удружења Срба из Хрватске
stanjestvari.com