Волио бих и ја да се пробудим једно јутро, сав знојав од мудрог снивања, па да на Влади изнесем предлог да ме именују за директора „супреме“. И то свих државних компанија. Сингапури, Јапани, биткоини, догкоини… Ситница спрам идеје да себе насадиш за ултимативног црногорског директора.
Признајем да сам изненађен.
Мислим да је Мило Ђукановић јутрос позвао Марковића и Лукшића, послао поруку Маровићу сљедеће садржине: „Е будале једне. Видите ли да може, и то све кроз одлуке Владе. А не као ја да трошим сина, а Петар Ивановић стара мајку.“
Има ли већег сна црногорског народа него да директорује? А ово је, рекли би жаргонски, „обртање игрице“.
И онда размишљам зашто мени нешто овако није пало на памет. Зашто сам ја глуп или шта већ. Зашто имам задршку када треба пригрлити све за себе.
Мислио сам да сам будала. Добро, можда и јесам. Али за ову дозу дрскости је потребно да живиш ван овог свијета – спиритуално и буквално. Па замисли тај стадијум „бљештавог ума“ у којем ти је потпуно нормално да измислиш позицију радног гуруа, па ни премијер нема толика овлашћења.
Најгоре од свега је што овај потез наилази и на неко одобравање. Ето, постоје људи који у овоме виде просветљење. Можда и оздрављење. Можда је Mickey и Хари Кришна.
Ако овако настави, знајући менталитет овог народа, потрчаће да се купе око „проповједника“, да се очешу о поддиректорску функцију mickeyizma.
Веселин Поповић/ИН4С