Нада умире последња! Колико се само пута човјек, суочен са безизлазом, ухватио за ову мисао као дављеник за сламку и са њом тонуо у коловат неуспјеха, пораза и несрећног исхода сваке врсте.
Јер, у људској је природи жеља за успјехом, сан о стварењу свих жеља, потреба да се буде на врху и да се кроз живот хода само кроз славолук спремљен за побједнике. Пред тим поривом и слабошћу људске нарави поклекла је чак и чувена олимпијска девиза да „није важно побиједити већ учествовати“, па се, као и у спорту, и у животу све мјери медаљама, оним златним посебно. Побјеђивати и бити први у свему, опсесија је која је до те мјере дехуманизовала човјечанство да све више личи на оне хорде дивљака из праскозорја цивилиације, жељне крви, пљачке и отимања.
А пошто су, као и у сваком чопору, побједе и успјеси резервисани само за најбоље и најбезочније, за масу оних осредњих и губитника, нада је остала последње уточиште.
Али, ни све побједе нијесу побједе. Или су лажне или, попут Пирових, премного коштају, или се, као мјехур од сапунице, брзо расплину и изгубе у жабокречини сакодневице у којој за хероје нема мјеста. На побједе чији се ефекти топе брже од снијега у августу и које се брже и од фамозног Хусеина Болта претварају у губитак и поразе, мало који народ је осуђен као Срби.
Читава наша историја, од Косова наовамо, крцата је величанственим побједама уз невиђене жртве које су се, са стишавањем тријумфалних фанфара, претварале или у губитак или, у најповољнијој варијанти, летаргију у којој је све остајало исто и мирисало на узалудност и кајање.
За Србе у Црној Гори, горки укус „побједничког пелина“ је постао скоро обавезујући састојак и зачин свих напора да се промијени статус који подсјећа на концентрациони логор на чијим су кулама – стражарама острвљене комите, неокомунисти, лажни антифашисти, ултрацрногорци, мирашевци, србомрсци свих фела и профила, од оног шизофреног Живковића до ништадругачије Драгиње.
„Побједа“ с краја августа прошле године најбоље је свједочанство узалудности надања да ће макар и једна од њих то и остати и доказ да је мало која слобода „умела да пева као што су сужњи певали о њој’! Ова наша, ни да мукне! По ко зна који пут у злехудом путовању кроз мрак историје показало се да су Срби и овај побједнички вијенац окачили о задригли врат украваћених камелеона са анђеоским лицем, апостолу којем кроз рашчупану гриву вире црвени рогови Белзебуба. Умјесто стишавању и зближавању, јадопобједа је јадопобједницима донијела само нове раздоре и разбуктавање србофобије и антисрпске хистерије сличне онима у Хрватској уочи „Бљеска“ и „Олује“!
Чак нам је Драгиња и врата показала, а онај Муховић и дружина му већ спремају тракторе. Фали још само да завргнемо бошче са најнужнијим стварима и, уз таламбасе оне Барјактаревићке и Томпсона, кренемо „тамо далеко“! Једина је још дилема ко ће бити нови Чарнојевић!
Август је, изгледа, опет симбол наших „побједа“ које то нијесу и које служе само као плацебо инјекција која сугерише одсуство бола али не и његову елиминацију. Читам овог јутра које опет разгоријева пламене језике небеске ватре, ватрене и побједничке оде новоизабраном директору Јадног, пардон Јавног, сервиса.
Да се разумијемо, о новоизабраном господину не знам ништа више од онога што ми је,као и сваком грађанину, било доступно из његовог јавног дискурса. Премало или довољно, зависи од перцепције и прилазног угла гледања. Али, његово друштвено исходиште, окружење у којем је дјеловао, налогодавци у чије је име наступао, у сваком случају упућују најмање на опрез. Не сумњам да, и све да хоће, може бити гори од претходника, али и те како сумњам да ће уредничка екипа коју ће формирати широм отворити врата и оној истини у којој Срби, како овдашњи тако и они од пријеко, нијесу бабароге, диндушмани Црне Горе и њени окупатори, четници, плаћеници и све друго само не равноправни грађани који на Црну Гору полажу сва права таман колико и сви други, укључујући и Цигане. Бојим се да ће изабрани директор реформисати Јавни сервис само у дијелу „сервиса“, и промијенити га таман онолико колико су Здравко, Дритан и Алекса (њихов а не „наш“) промијенили наслеђе Ђукановића, ДПС и трабаната који су их слиједили.
Познато је колико се народно искуство сублимирано у тврдњи да је „онај који је зло слутио вазда био у праву“ (домаћа верзија Марфијевог идиома да „све што може да крене наопако, кренуће наопако“) обистинило, али намјера ових редова није да буду пророчки. Далеко од тога. Само, прво себе а онда и друге, покушавам да стишам и лишим побједничке екстазе којој смо као народ склони, и задржим у себи зрнце сумње које ће помоћи да ми, кад и ако се испостави да је и ова нова августовска „побједа“ само још једна бајка и „пилула за лилуле“, колико толико буде лакше. Јер је очгледно да љето, и кад је на измаку, својим жаропеком зна да удари по глави и занебеса толико да се човјеку свашта причини, па чак и побједа. Варљиво је љето, варљиво! А до тада остаје ми (нам) нада као последње уточиште за вјечне губитнике.
Емило Лабудовић/ИН4С