Није спорно да смо највише захваљујући слогану “Не дамо светиње” 30. августа побиједили режим Мила Ђукановића. Данас, годину дана касније, нико није сигуран да ли смо заиста одбранили светиње.
Они који су том побједом запосјели важне државничке функције, преко ноћи су заћутали и оставили у недоумици све оне који су их гласали. За што се то нова Извршна власт бори и што се одустало од силних предизборних обећања, питање је свих питања. Зашто је потписивање Темељног уговора са Српском православном црквом још на чекању? На то питање морају одмах искрено одговорити и Влада и Епископски савјет СПЦ у Црној Гори. То грађани очекују и од једних и од других. У противном поставља се питање како да очекујемо од оних који нас мрзе да нас поштују, када се и они који су предводили литије играју са судбином оног што називамо светињама било да се ради о вјерским објектима или вјерницима. Боље речено, игра се са статусом СПЦ у Црној Гори. Све оно што смо 30. августа мукотрпно остварили почели смо неукусно да рушимо.
Гриземо се као најкрволочније звјери, а душмани уживају и смију нам се у брк увјерени да су нас још једном завадили. Власт се гради знањем, а не продајом оних вриједности које би морале бити основа за развој Црне Горе..
Када се изгуби морални компас, а продаја магле постане најпоузданије средство за превару гласача, кола се најприје ломе на онима који су највише допринијели изборној побједи. То што се политичари међусобно варакају, како би добили који глас више за себе ништа неће промијенити.
Јово Пејовић/ИН4С