Појачана присутност политичког екстремизма, који је обликован кроз реторику и дјеловање странака бившег режима (прије свих ДПС), а видљив захваљујући медијској хистерији покренутој у сусрет устоличењу владике Јоаникија, има узроке у сљедећим чињеницама:
Некад главна владајућа странка, а данас водећа опозициона (ДПС) губи своју позицију на политичкој и медијској сцени и суочава се са падом политичко – медијске моћи и утицаја, а то за резултат има оно што аналитичари називају “расипањем некад јединственог бирачког тијела”. Медијска хистерија један је од њихових одговора на ово стање.
Прије свега, перцепција ДПС-а у очима народа више није иста. То више није странка која може “да ти заврши све”, штавише, далеко су од те позиције, а у значајној мјери више ни својим најближима не могу да омогуће некадашњи ниво привилегија и могућности на рачун државе. Када прочитате да је неки, до јуче дебело привилеговани појединац, написао у тексту “ово се више не може издржати”, већини је то смијешно.
Тек је осам мјесеци прошло од формирања нове владе, а поједини већ “кризирају” како се “не може више издржати”. То јесте смијешно али њихов субјективни осјећај је заиста такав. Не може више да се о државном трошку у недоглед путује, једе, пије, облачи и да се финансирају свакојаки пројекти. То је раније већ запажено и сликовито описано сљедећим ријечима: они су нервозни јер сад морају да троше своје паре. И то им је велики проблем, па свако мало преко својих полухистеричних текстова и фејсбук објава траже од комита да направе неку фрку, да се нешто деси, итд.
Овдје је важно нагласити да се не ради само о новцу, већ у одређеним случајевима о читавој перспективи појединца који је свјестан да је до одређене позиције дошао, не захваљујући знању, таленту, раду и способностима, већ линијом политичке подобности.
Када је у питању медијска сцена, ДПС је и на овом пољу изгубио своју позицију. Главни политички ривалитет на медијској сцени одвија се између ДФ и коалиције “За будућност Црне Горе” на једној страни, и Владе и Демократске Црне Горе на другој страни. Овај ривалитет је код дијела бирача парламентарне већине у почетку био непопуларан (код неких је и сада), али дугорочно овај ривалитет представља реконфигурацију политичке сцене и бирачи препознају партије владајуће већине као главне факторе и ривале између којих се опредјељују.
Са тим у вези је и податак, да све али буквално све странке парламентарне већине, без изузетка, биљеже раст броја нових чланова. Колико се ту ради о прагматичности нових чланова а колико о ослобађању људи у смислу – да су сада слободнији да буду чланови странке чији програм подржавају, то је питање за ширу анализу. Такође, ДПС је недавно изгубио Јавни сервис (РТЦГ). И није случајно што се почетак медијске хистерије на интернет порталима, временски поклапа са овим догађајем.
Извјесно је да су Демократе преузеле тзв. “црногорски државотворни наратив”. То им је омогућило још један пут за улазак у бирачко тијело бивших владајућих коалиција. Отуда су напади ДПС-а на Демократе постали веома слични као и напади на ДФ, јер ДПС сада на све начине жели да сугерише да су ДФ и Демократе исти. Међутим, свакодневница их редовно демантује. И сада, ДПС у односу на Демократе, има веома сличну фрустрацију коју је некада имао ЛСЦГ у односу на ДПС, када су им ови, како се то говорило, “узели програм”.
На крају, ДПС данас највише личи на оно што су годинама етикетирали другима: ретроградна (стално причају о прошлости) и деструктивна (улазак у екстремизам) опозиција. Историјска иронија или историјска правда. Или и једно и друго.
Лука Радоњић/ИН4С