Тренутно, један од популарнијих погледа на философију историје јесте тврдња да су историјска писања интерпертативна и да примарни облик ових интерпретација јесте нарација. Даље, нарација, према овом приступу, је мисаони процес који неизбјежно има елементе фикције. Овај поглед на историјску науку је, између осталих развио и амерички историчар Хејден Вајт. Према њему, историјски наратив није само представљање или копија прошлих догађаја, него и бирање које догађаје ће описати, као и како попунити временске празнине између тих догађаја у недостатку извора.
Нико није вјештији у том „попуњавању празнина“, бирања(неко би рекао цјепидлачења) и „нарацији“ историјских догађаја до наших комшија™ и непријатеља из ратова 90-их(и од раније), у првом реду Хрвата. Проф. Др Војислав Шешељ говори како је „Пласирање очигледних фалсификата као аутентични метод хрватске историографске школе“. И ту заиста има доста истине. Мало људи зна, и већина се изненади кад сазна чињеницу да рецимо само о Косовској Бици има више (примарних) историјских извора него о цјелокупној хрватској средњовијековној историји. А већина извора о хрватској средњовијековној историји ионако потиче из „изненадних открића“ у деветнаестом вијеку, вијеку националног романтизма. То чак примјећује и сам амерички „најамни историчар“ који заговара хрватски и бошњачки наратив, Џон Фајн(John V.A. Fine Jr.)у осмом поглављу о Хрватској и Далмацији свога дјела „Рани средњовијековни Балкан“[1]:
Дакле, како Хрвати надомјештавају ове празнине, логичке недоумице и недостатак икаквих примарних извора о својој (средњовијековној)историји? Надомјештавају их кохерентним, и „лијепо сложеним“ националним и историјским наративом, те невјероватно дисциплинованом популацијом која идентично мисли о главним „референтним тачкама“ хрватског идентитета, невезано за своју идеолошку оријентацију. Када сте задњи пут видјели Хрвата, које год политичке опције, партизана, усташу, демократу, „зеленог“, да је посумњао у легитимност „Олује“ или нешто слично? Готово никада. Док Срби, или они који се издају за Србе имају опречна мишљења о свему, почев од мајског Преврата, Обреновића, ПСР, ДСР(Другог Свјетског Рата)до Сребренице и посљедњих Одбрамбено-Отаџбинских Ратова деведесетих.
Зашто је историјски наратив битан?
Овдје наизглед и просјечно интелигентном човјеку не треба пуно објашњавати. Историјски наратив доказује нечију(некога народа и државе) моралну исправност, част, образ, углед у свијету, и то нарочито важи за „ратове деведесетих“ гдје смо видјели шта медијска пропаганда од Сребренице до Рачка може да уради једном народу и једном ратном напору цијелог народа без испаљеног метка. Но, историјски наратив служи и другим стварима, рецимо истицању територијалних претензија и иредентистичких тврдњи. Државе желе неку територију из више разлога: Богатство природним ресурсима, историјски(колико је била под нечијом влашћу нпр.) и културни значај(споменици културе), геоекономски и геополитички значај, излаз на море, компактна насељеност датим становништвом итд. Историјски наратив ту дакако може послужити, не само да би створио „морално право“ на ту територију у очима свијета, но и у очима сопствене популације, као и да би деморалисао противника. Овдје се поставља једно логично питање и уједно закључак зашто Албанци толико инсистирају на апсурдној тврдњи о „аутохтоности“(сам овај појам је дискутабилан кад обје етничке групе живе на неком простору стотинама година)свога народа на простору данашњег Космета, као и на томе да су Срби некакви мигранти(тешко је назвати некога мигрантом ко се доселио прије 1500 година). Друга битна реторичка питања која овдје треба псотавити јесте и зашто Хрвати и Бошњаци толико инсистирају на томе да се рецимо цијела српска средњовијековна историја своди на област и државу Рашку, те зашто инсистирају на полу-расистичким теоријама о Србима западно од Дрине(и зашто само Срба западно од Дрине)као о „досељеним Власима, придошлим са Турцима“. Наравно ријеч је о истицању њихових сопствених територијалних претензија, лингвистичких и културних својатања итд. Професор Мило Ломпар сву непријатељску пропаганду своди на сљедећу максиму: „Све што је српско треба свести на србијанско да оно што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић, Петар Лубарда – с временом престане да буде српско“[2]. Дакле сви наши регионални непријатељи имају један циљ, да Србију и све српско сведу на границе „уже Србије“, АВНОЈ-Србије, тј. Преткумановске Србије(границе из 1878). То су хтјели и окупатори из Сила Осовине, као и Британци[3] и Хрвати још у доба КСХС, а реализовали су побједом комуниста 1945 и устројством тзв. „АВНОЈ граница“.
Дакле историјски наратив служи да се сопствена страна убиједи у исправност твојих захтјева, да се трећа страна(„Свијет“, „међународна заједница™“) убиједи у то, али и да се у то убиједи и противничка страна, не би ли се деморалисала и не би ли одустала од својих права, захтјева, не би ли се једноставно предала(нпр. поствља се питање да ли би Крајина тако „лако“ пала да су Срби вјеровали да је то од памтивијека српска земља).
Како Хрвати и наши регионални непријатељи врше субверзију српске историје?
Ако су српски уступци Хрватима током „нагодбе“[4] из 1850, или током стварања КСХС(сјеверна Бачка Мађарима у замјену за хрватско Међимурје) и касније Бановине Хрватске били узроковани наивношћу, непознавањем Хрвата и занесеношћу југословенском идејом, онда су свакако догађаји попут комунистичке револуције у Југосалвији, успостављања АВНОЈ граница, као и скоро 50 година титоистичке владавине, те преврат 2000-те били отворени српски пораз, узрокован самодеструктивношћу и хрватском субверзијом и освајањем Србије. Та субверзија се огледа у успостављању најбољих могућих граница, повољних за Хрвате, те диктаторска политичка владавина јединог странца који је икад владао Србима, Хрвата Јосипа Броза.
Управо тада почиње и хрватска субверзија српске историје. Први смо већ поменули, а он се састоји у ретроактивној пројекцији АВНОЈ граница 1500 година уназад кроз историју.Тј. циљ је приказати границе Србије на Лиму, Дрини, Сави, Дунаву и Ибру као природне, као историјске, урезане у свијест људи и пожељне. Као кад на атласима људе из Никшића и Билеће нпр, који су по сваком принципу исти људи, Херцеговци, истог језика, наријечја, дијалекта, вјере и обичаја, приказују као два одвојена народа.
То се рецимо огледа у хрватским медијима када Патријарха Српског називају „србијански Патријарх“, а видјело се никада јасније него рецимо при назначењу извјесне Бранке Пре на мјесто директора Историјског архива Београда. Да, рођена Хрватица, Сплићанка, је послије пуча 2000-те назначена на мјесто директора Историјског архива Београда. Иначе је позната по кованици да је да је Београд „град, који је, на неки начин, патентирао гасну комору“[5].
Тако смо добили и скандал са српским уџбеницима које су штампале стране компаније повезане са Хрватском, гдје је приказана „Велика Хрватска“ до Дрине, која обухвата и Црну Гору и Мачву и данашњу З.Србију, а Србија сведена само на државу и област Рашку, иако знамо да се у средњем вијеку појам „Србија“ односио на све „Српске Склавиније“(Паганију, Босну, Захумље, Дукљу, Травунију и Рашку).
Напад на два фронта
Установили смо, дакле, да је циљ субверзије српске историје стварање свијести код свих страна, и код треће стране, и код самих Срба, и њихових непријатеља, о Србији и Српству(етничке територије аутохтоног српског проживљавања, српска култура и историја) као о чисто територијалном појму, а не етничком, историјском и политичком што он недвојбено јесте, и свођењу истог на границе из 1878. Наравно, томе се одупире српски наратив, који на својој страни има непобитну истину, огромну већину примарних историјских извора, правила логике итд, и рекло би се да, и поред медијске надмоћи српских непријатеља, Срби би требали да односу побједу у пропагандном „рату наративима“? –Ипак није тако. Непријатељ је употребио и поред ове прве субверзије и другу верзију субверзије, српску неслогу, збуњеност, незаинтересованост и мегаломанију. Успио је да подијели патриотске Србе на двије „школе“, условно речено аутохтонистичку и конвенционалну, а трећа би била ова већ поменута анти-српска, титоистичко-АВНОЈевска, гдје бих рецимо сврстао све српске историчаре у периоду 1945-1990, нпр. Рељу Новаковића и многе друге, који своде Српство на границе Србије 1878.
Српски „Ауохтонисти“ и проблем „деретићизама“
Иако конвенционална српска историја, коју баштини она пред-титоистичка историјска школа, траје најмање 1500 година, те подразумијева да су Срби као племе дошли на Балкан(дакле простор јужно од Саве и Дунава) и асимиловали локално романизовано становништво(било какви „Илири“ који су до тада наводно постојали одавно су нестали), и Србе стога чини једним од старијих европских народа, и даје им непобитно „историјско право“ на територијена које и данас, а и стотинама година раније Србија има претензије(Црна Гора, КиМ и Р.Српска/БиХ), међу Србима се изненада 1990-их појављује и тзв. „аутохтонистичка“ школа.
Поставља се питање зашто и како сад одједном. Шта то Србима „фали“ или их чини горим од осталих народа, кад конвенционално тумачење српске историје, српску етногенезу не чини ништа другачијом од француске или бугарске етногенезе нпр. Са једне стране, рекло би се да је то природна реакција на аустријску, албанску и европску пропаганду о Албанцима као „више аутохтоним“ од Срба, реакција на губитак(привремену албанску/НАТО/ЕУ окупацију) Космета, и то је донекле оправдано. Но ипак погрешно. Умјесто да негирамо ту премису о Албанцима као Илирима, коју је веома лако побити(Албанци се први пут помињу на Балкану у једанаестом вијеку, а и не зна се тачно ко и шта су били Илири), ми смо отишли у другом, још горем правцу од те њихове премисе и почели причати о српском аутохтонизму, и још горе од тога. Под „горе од тога“ мислим на тзв. „деретићизме“, тј. Сасвим сулуде Деретићеве тврдње о Србима у Скандинавији, Србима Хетитима, Србима у Африци, Србима Етрурцима, Србима Дачанима, Скитима, тврдњи да су сви Словени Срби, потпуним фалсификатима руских истраживача попут Кљосова, негацији цијелих група народа, називању свих Индо-Европљана Србима итд. Ко је идејни творац ”винчанског”(Зашто би се нешто звало према данашњем имену тога мјеста?) писма? -Светислав Билбија стручњак са Института за етрурске студије у Чикагу (наведени институт не постоји). Сад се вратимо на иницијалну претпоставку о наративима и чему они служе, којој политичкој сврси, и код нас самих а и код трећих страна. Замислите да просјечном Србину са једне стране предочавате причу како су сви Срби потекли из рашке области и да се сва српска историја своди или на рашку област/државу или на ужу АВНОЈ Србију(титоистичко-хрватска школа), а са друге предочавати како су сви Индо-Европљани заправо Срби, говорити нашој браћи Русима(нацији од 150 милиона људи)како они не постоје и ако су они заправо Срби(„аутохтонистичка“ школа). Па просто генијалан начин субверзије. Међу Србе уведеш конфузију и подјеле, а трећим странама, нашиим пријатељима и неутралним посматрачима, Србе представиш као потпуне идиоте и лудаке. Са друге стране, „аутохтонизам“ јесте реакција једног униженог и пораженог народа 1990-их, који тражи умишљену величину у измишљеној „античкој прошлости“, умјесто у моралним вриједностима садашњице, оличеним у српској вјери и традицији, окупљени око СПЦ.
Ријеч „аутохтонизам“ сам ставио под наводнике, зато што ако је неки народ културолошки присутан на неком подручју 1500 година, као што каже конвенционална историја, он је итекако аутохтон. Наиме, ја немам ништа против премиса и о дужој аутохтоности Срба(нпр. теза да су Срби у Подунављу,предворју Балкана преко 1500 година је сасвим логична), напротив, у овом тексту само истичем да не треба у том науму и подухвату да минирамо ових већ утврђених посљедњих 1500 година српске историје, те постојање континуитета између српских средњовијековних династија Властимировића, Војислављевића и Немањића. Колико сте само пута чули реченицу „А шта ћемо са српском историјом прије Немањића“? Сваком ко иоле познаје српску историју и историјску науку се подигне коса на глави од ове реченице, значи да свако ко поставља ово питање није никада чуо за Војислављевиће и Властимировиће и шест вијекова српске државности прије Немањића. Наравно да су Немањићи највећа и најважнија српска династија, не само због јачине и величине њихове државе, но и због очувања словенског/српскг језика, првог документа на српској ћирилици(Мирослављевог Јеванђеља), те због успостављања аутокефалне Српске Правосалвне Цркве, која нас је очувала и кроз османско и аустријско ропство и кроз комунизам која је данас непобитно суштина Српства и најважнија српска институција. Текст сам почео са причом о важности наратива и кохерентности наратива као таквог, дакле хајде да се Срби макар сложе о посљедњих 1500 година, а за све остале премисе ћемо лако, нарочито јер нам тих посљедњих 1500 година даје непобитно историјско право на КиМ, БиХ и ЦГ.
И управо је у томе суштина моје критике и проблема „ауохтониста“. Све што је њихова дјелатност произвела, није истраживање историје Срба прије 1500 година и „досељавања“(тј. пробијања римског „Лимеса“, границе, на Дунаву), али јесте неслога, конфузија, исмијавање Срба, јесте разградња српског наратива о задњих 1500 година, занемаривање периода Властимировића и Војислављевића(период у коме се непобитно Србија простирала на данашњу ЦГ и БиХ, као и у доба Немањића), те напади на СПЦ и шуровање са нео-паганством, буквално измишљање нових божанстава(„Сербон“, „Сербона“ итд.) Дакле, Срби, о чијој историји има далеко више доказа и примарних извора него о историји било којег непријатељског народа у окружењу(већ поменух да само о Кос.Бици има више извора нео о цијелој Хрватској средњовијековној историји) су у ситуацији конфузије, некохерентности и дефанзиве, те се у поређењу са дисциплинованим Хрватима посматрају као потпуне незналице и будале. Тако тврдња да су ЦГ и Далмација српске историјски, као што јесу, људи једног поријекла, језика и обичаја, такође изгледа сулудо кад исти људи тврде да су Шпанци и Скандинавци такође Срби, и да данас причају српски.
Писање „срБски“
Често ћете „аутохтонисте“ видјети да пишу срБски(покушавају и да га изговарају),говоре да је срБски најстарији језик, све у функцији даљих подјела, спомињу Халкондила(Грка), негирају Порфирогенита и DAI(документ који иначе иде Србима у прилог поводом претензија на БиХ и ЦГ), без да пружају некакву алтернативу, а Ајнхарда и Франачке Анале заборављају.
Стручна литература за учење старословенског и црквенословенског (од аутора Светозара Николића, Зорана Ранковића и Виктора Савића) каже да писање у српском средњем вијеку није било конзистентно и било је привилегија неколицине. Писање истих ријечи, па и имена је често варирало и у оквиру једног истог документа. Постојале су гласовне промјене: три врсте палатализације, јотовање, сажимање самогласника и једначење сугласника по звучности. У 19.вијеку Вук Караџић примјењује начело ”Пиши као што говориш, читај како је написано”, уз одређена одступања. Инсистирају на агресивном оспоравању Вукове реформе, односно теорије да им је Вук одузео срБски и наметнуо срПски. Чему све то? –Само један поглед на карту српских под-дијалеката, будући да су сви штокавци Срби, и сви Срби су штокавци, те узимајући у обзир да је Вук као српски језички и књижевни стандард узео источко-херцеговачку штокавску ијекавицу, даје вам идеју ко би могао да стоји иза тога, ко је готово па истријебио Западне Србе, углавном асимилацијом и коме је у интересу перманентни Drang Nach Osten против Срба.
Од ступања на снагу Вукове реформе и преласка на фотнетски правопис, од 1868. године ником није падало на памет да то мијења у срБски. Нико у кнежевини/краљевини Србији, а и краљевини СХС/Југославији није имао потребу за тиме, па и касније у СФРЈ. На крају, зашто би?Помама срБског креће девдесетих, потом двијехиљадитих са интернетом, па поново међу сада. Записници срБског ће вас увјеравати да су они прави Срби, срБскији од нас који смо српски Срби.
Коме јесте пало на памет да мијења српски правопис? Коме јесте било у интересу да 90-их Србе представи као језичке, расне и сваке друге пуританце?(Сјетимо се излагања у Хагу о томе како је Србија за вријеме Милошевића имала „расне законе“). ’’Законска одредба о хрватском језику’’, кључан је документ усташке језичне политике. ’’Одредба’’ се ослања на начела усташког покрета, са циљем да хрватски буде још хрватскији.[6]
Олга Луковић-Пјановић и „Срби народ најстарији“
Преломне 1990-те године, кад на сцену долази дуго припремани рат против Срба и њихово разбијање по АВНОЈ шавовима, као што смо већ утврдили, те на сцену ступа највећа пропагандна демонизација једног овако малог народа икада, на српском говорном подручју излази дјело „Срби народ најстарији“(не звучи баш „научно“, зар не?).Заслужна за ово дјело је извјесна Олга Луковић Пјановић у чијој биографији можете прочитати да је ”Већ са осам година рецитовала је пјесме од 50 строфа. Била је најбољи ђак гимназије у Чачку – те је зато примљена као питомица у дом краљице Марије у Београду.” Оно што се прећуткује је чињеница да јој је пред почетак ДСР стипендија краљице Марије Карађорђевић укинута из разлога комунистичких активности младе Олге… Затим се наводи како је Олга рат провела у (непознатом) њемачком логору успјевши да преживи тако што је Србин, затвореник из мушког дијела добацивао коре од кромпира које је чистио. Овдје, опет имамо прећутан дио: Олга Луковић Пјановић је најприје била затворена у логору за преваспитавање комунистичке омладине у Смедеревској Паланци, а потом премјештена у логор, у њемачком граду Осанбрику.(Подаци о Олги су изложени у књизи ”Горачићи у Другом светском рату”, Миломир С. Ракићевић). Олга ће своје школовање наставити у Загребу(Србима веома омиљен град) гдје ће дипломирати класичне језике и радити као спикер на Радио Загребу. Олга ће се у Загребу и удати(с ким си такав си).
Основа њеног дјела јесте навод византијског(ромејског) историчара Хаклокондила. Халкокондил је био Грк, Атињанин. Олга је у свом дјелу наводи сљедеће његове ријечи: ”Род Трибала, Срба, на цијелој земљи је најстарији и највећи, поуздано знам…” Халкокондил, међутим, каже нешто друго. Подвучен навод је из његовог грчког текста, на језику којим је писао своју ‘Историју’.. (фототипија оригиналног рукописа на грчком који је писан почетком 16. вијека, пар деценија послије Халкокондилове смрти, издата 1922. године у Будимпешти).
Превод спорног пасуса који је дао један од најугледнијијих византолога проф. Ентони Калделис (Anthony Kaldellis) гласи: ”After this Murad marched against the Bulgarians and the Serbs. This race (i.e., Slavs) is the most ancient and largest among all the peoples in the world.’’
Превод спорног пасуса који је дао румунски академик Васил Греку (Vasile Grecu) прије Калделиса: ’’Dupa aceea a pornit aspura misilor si tribalilor. Acest neam, cel mai vechi si mai mare din popoarele din lume…’’
Превод спорног пасуса који је дао проф. др Радивој Радић: ”После тога је Мурат кренуо против Миза (Бугара) и Трибала (Срба). Овај род (дакле Срби и Бугари) најстарији је и највећи међу свим народима на свету.”…
Сва три навода саопштавају да је Халкокондил мислио на Србе и Бугаре као најстарије. Такође и обимна руска, српска, немачка и бугарска стручна литература по овом питању…
Ко ће дакле Бугарима да саопшти да су и они најстарији? Дакле ријеч је о егзнимима. Олга се, према сопственом свједочењу држала латинског (заправо непотпуног) превода грчког историчара. У питању је Бонски корпус латинских превода византијских историчара: Corpus Scriptorium Hystorium Byzantiae. Знамо да је град Бон у Њемачкој… Зашто се Олга ослонила на латински корпус који је кондификован у Њемачкој, а Олга своју књигу пише са циљем праведничког рата против „бечко-берлинско-ватиканске“ школе(нико не спори да њима и јесте циљ негативна фалсификација историје њихових непријатеља)? Чудо ли Нијемци не уништише спорни навод о Србима као најстаријим? Што ли јој је промакао оригинал на грчком(братском) језику? Писање по диктату? Халкондил даље говори и о Скитима, говори да су Турци…
Но, вратимо се биографији госпође Олге са свим њеним контрадикторностима…
Овдје имамо још једну контрадикторност. Др Братољуб Клаић је умро 1983. године. Са друге стране, Олгино житије имплицира да је Братољуб умро прије њеног одласка у Париз, где се Олга „нашла“’ током шездесетих бјежећи од неимеованих претњи и притисака…Фабриковано житије чуварке српског огњишта која смије да буде само ојађена удовица, a не дај Боже разведена?Податак о њеној докторској дисертацији је тачан. Олгин рад се тицао Есхила и Софокла, а не „Срба… Народа најстаријег’“ .Олга је била филолог класичар, а не историчар. И докторирала је у 49. години.
Но о Братољубу ништа нисмо још рекли. Но одакле почети. Право, тј. Прво име му је Адолф, Адолф Клајић, и он је био правописац(сјетимо се ко стопји иза спорења Вукове реформе) Анте Павелића.Први супруг Олге-Луковић-Пјановић. За њега се удала по доласку у Загреб, после рата!Српски зет је послије ДСР остао један од најзначајнијих хрватских језикословаца. И знатно либералнији по питању страних ријечи у хрватском језику, након 1945. о чему сведочи његов ”Рјечник страних ријечи” у више издања од којих је последње изашло 2007.Адолфова (Братољубова) биографија је наравно опрана, а ”Коријенског правописа” се нису држали послије 1945. Данас се по Братољубу назива једна од основних школа у њеноговм родном мјесту…
Милош С. Милојевић – невољни родоначелник црногорског сепаратизма
Милојевић је био истакнути национални активиста и ратни херој, а нажалост и човјек за кога су савременици тврдили да има дијагнозу. И човјек деветнаестог вијека, овећ познатом по „открићима“ фалсификата, и може му се, за разлику од осталих наведених, „гледати кроз прсте“.Заоставштина Олге Луковић Ојановић и јесте ревиализација „првог српског аутохтонисте“, управо и вишеструко оспореног Милоша С. Милојевића – плагијатора народних пјесама и фалисфикатора ћириличлних натписа због чека је избачен из Српског научног друштва, и исмијан у руској Царској академији наука(оној правој, не Деретићевој). Милојевића нису исмијавали само савременици из Србије, већ и савременици из Русије. Тако познати конзул Иван Степановић Јастребов у свом дјелу „Стара Србија и Албанија“ показује да је Милојевић измишљао цркве и натписе у њима, називајући Милојевићеве путописе „збирком тенденциозних лажи и обмана“.У највећој енциклопедији царске Русије, објављеној у издавачкој кући „Brokhauz-Efron“, објављеној крајем 19. вијека, биљешка о Милојевићу каже да ју је страховито измислио.Један од Милојевићевих ставова је да је српска црква основана у 1. вијеку нове ере, не заслугом Светог Саве, као и да је средњовијековни простор Црне Горе, некадашња ”Црвена Хрватска”. Шта мислите, ко се Олгиној ревитализацији М.С. Милојевићевих оспорених навода највише обрадовао?-Опет, Хрвати и ЦрвениХрвати™(црногорци™), њихове „Оци оснивачи“, Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија.До сада ваљда видимо образац који се понавља.Такође, М.С. Милојевић (нашавши Хрвате на простору некадашње Дукље/Србије) налази Србе у Конгу, и борећи се против Кине. Дакле, образац се понавља: 1)Нападати и урушавати углед СПЦ(једина институција која још држи Србе на окупу), 2)Потврђивати „легитимност“ АВНОЈ-граница(Црвена Хрватска?), 3)Довести српску историју до апсурда.
Српски историчар, Александар Узелац каже: „Он није био само први српски аутохтониста, како данас кажу, већ један од првих Југословена. Дакле, он није измислио само прошлост Срба и хиљадама година је пренео у прошлост, већ, на пример, прошлост Хрвата, које је сматрао сродним или идентичним Србима. Тај пример је сасвим довољан да покаже како псеудо-историјске глупости могу бити изузетно штетне по српске националне интересе, чак и ако потичу од самопроглашених великих српских патриота. Оно што псеудо-историју или лажну историју одваја од историје је то што лажна историја и њено тумачење не поседују ниједан научни метод. Она негира историјске изворе, негира све што јој не иде у прилог, не постоји поступак преиспитивања или оцене струке. И на крају, али не најмање важно, увек постоји нека теорија завере која покушава да објасни неку псеудоисторијску тврдњу“.
У вријеме када је објављивао своја дела, Милојевића нису ни критиковали – једноставно су га исмијавали. Нико га није схватао озбиљно, ни у научној ни у широј јавности. Тако су његове књиге гурнуте на маргину – никада нису забрањене.
Закључак-Јован И. Деретић –Непријатељ СПЦ, нео-паганин и отпадник(од вјере)
Јован И. Деретић, који тврди да је српство уништила православна црква из Византије[7]. Али и да је српску цркву основао свети Петар, прије него у Риму. Као и да је свети апостол Лука – био Србин.Не знам да ли више вриједи трошити ријечи на „аутохтоничаре“. (https://www.youtube.com/watch?v=Y56MoS-Etp8).
Људи попут Деретића служе само да оспоре и извргну руглу већ утврђену,конвенционалну историју Срба свјоим бизарним,неутемељеним фантазијама. Ако тврдите да су Крит и Португал српски,сутра ће вас гледати као будалу кад кажете ноторну истину да су КиМ и ЦГ српски.С једне стране Деретић извргава руглу српску историју и иредентизам својим хиперболама,са друге стране Хрвати/Албанци/Бошњаци/Црногорци™ негирају било какво историјско/културно присуство Срба ван АВНОЈ граница.Укратко „све што је српско свести на србијанско“, што каже Мило Ломпар.То наши непријатељи раде више од једног вијека, кулминација тога су АВНОЈ границе, као и стварање вјештачке “црногорске” и “бошњачке” квазинације.Одузимање Србији 2/3 територије, а тиме и већине преднемањићке историје. Као и доброг дијела културе, језика и традиције.Деретић или је био поптуни шарлатан, или је обични преварант или је хрватски шпијун. Да се разумијемо, оваквих шарлатана има свугдје, али се код Срба посебно примило јер је потпомогнуто разним медијским центрима. Како? Зашто?Као што рекох, теза је да је Деретић је(био)хрватски шпијун.Као и већина „аутохтониста“, они пљују српску цркву,која је суштина Српства, чувар српске историје, традиције,српских земаља, „инфраструктура Велике Србије“, по ријечима несрба и анти-Србина Мила Ђукановића. Истом жестином Хрватско-“српски” комунисти, либерали и нацисти нападају СПЦ. Истом жестином пројектују АВНОЈ границе 1500 година уназад кроз историју и истом жестином исмијавају српску историју.
Западни Србин
https://balkanfokus.rs/sukob-narativa-i-problem-srpskog-autohtonizma/