Свиће. Копне небеске буктиње
Као хајдук градом миче сјена
То се Раде враћа пут Ловћена
Пусто, глуво, оставља Цетиње.
Брижно чело муњу настанило
Око срца љута гуја снује
Болан Раде исту бол болује
Лудо племе ноже повадило.
Иста туга, дуга два вијека
Као авет раскрилила градом
Црни гавран кружи над Биљардом
Рђа глође „Крња“ и „Зеленка“!
Осврће се, а траг не познаје,
Ко да доље никад није био
У Ад му се свијет претворио…
Глува кучка из верига лаје.
Небеском се круном Ловћен круни
Мртва сјенка пригрлила камен
Чека да јој род препозна знамен
И последњу жељу јој испуни.
Емило Лабудовић/ИН4С