Један део региона, његове политичке и интелектуалне елите, уз подршку ветерана из редова европских посвећеника Балкану и његовој европској будућности, једноставно не могу да прихвате страховит економски, политички, безбедносни успон Србије у последњој деценији и као последицу њено неупитно и недостижно лидерство у регионалним оквирима.
Идентитет је оно што заиста јесмо, а имиџ је како нас виде други. Србија нема проблем с идентитетом, она врло добро зна шта је данас и где види себе у будућности. Нема чак ни проблем с имиџом, бар не у оној мери у којој је имала током већег дела протеклих неколико деценија. Али и даље не код свих. Искривљен утисак о Србији, нарочито у нашем најближем окружењу, јавља се због тога што је Србија сама са собом коначно разјаснила неке основне ствари о свом идентитету, рашчистила с неким старим заблудама и данас је с тим начисто. Док је била конфузна, док није знала шта хоће (углавном је знала шта неће), док није била „сва своја”, други су веома добро знали шта је најбоље за Србију и шта она треба да буде. Ствари су се промениле, у корист Србије, али конфузија је остала, додуше код других.
Главни предмет те конфузије је – шта је Србија данас, је ли она „Отворени Балкан” или је можда „Српски свет”? Да ли је она средиште окупљања у региону, спиритус мовенс његовог развоја и отварања једних према другима, или је злоћудна империјална сила која тежи потчињавању свих осталих?
На први поглед, о овоме не би требало да буде дилеме. Данашња Србија јесте „Отворени Балкан” и много више од те иницијативе, коју води заједно с Албанијом и Северном Македонијом. То је њен идентитет, то она заиста јесте и у овом подухвату сакупила се суштина читаве унутрашње, али и спољне политике коју води у последњој деценији, која се поклапа с периодом власти Александра Вучића. Међутим, перцепција Србије, њен имиџ нису такви у свим деловима балканског региона. Зашто је упркос овако јасно изграђеном идентитету доживљавају као мрачну претњу, одбијају да сарађују с њом, одбацују њено лидерство, које објективно постоји?
О конструкцији „Српски свет” говори се само изван Србије, у Србији то не постоји као тема. У Србији и у име Србије теме отвара и поставља њена званична политика, а то ни у ком случају није некакав „Српски свет”. Тема коју Србија нуди је „Отворени Балкан”, али њу игноришу и преводе је на своје језике као „Српски свет”. Овај бег од реалности има подуже стручно психолошко, па и психијатријско објашњење, али у сфери политике и економије тумачење је врло једноставно. Један део региона, његове политичке и интелектуалне елите, уз подршку ветерана из редова европских посвећеника Балкану и његовој европској будућности, једноставно не могу да прихвате страховит економски, политички, безбедносни успон Србије у последњој деценији и као последицу, њено неупитно и недостижно лидерство у регионалним оквирима. Неприхватљив је и непојмљив излазак Србије из оквира просека и испод просека, недопустив је њен пробој у свет оних који одлучују, из света о којима су одлучивали други. Не може се дозволити Србији да огромне промене које је направила у својој кући пренесе на цео регион. То из темеља руши његову слику, брижљиво грађену деценијама, о незрелом детету, чак неспособном за самостални живот, осуђеном на вечни надзор. И зато, кад год из региона чујете да се неко жали на некакав „Српски свет”, знајте да је реч само о бедном изговору за бежање од реалности.
У реалном свету Србија је недостижни лидер региона у свакој дисциплини у којој се може измерити снага једне заједнице, у економији, у политичком утицају, у безбедносној сфери. Што је још важније, она је тога потпуно свесна, а без премца најважније је што је такве капацитете и своју свест о њима ставила у службу сарадње, партнерства и отварања, а не у функцију деструкције и доминације, што желе да јој прикаче.
„Отворени Балкан” нису прихватиле само Албанија и Северна Македонија, оне су његови равноправни учесници и промотори. Овај Вучићев концепт снажно пропагирају и Сједињене Америчке Државе, недавно су врло јасно упозориле и Сарајево и Приштину да би требало да се прикључе пројекту, зато што је добар и што има потенцијал да повуче Балкан напред. Не раде то зато што нарочито воле Србију или Вучића, већ зато што су пажљиво измерили домете ове иницијативе, а још пажљивије су проценили снагу лидерства над овим пројектом, а он је без сумње у рукама Србије.
Да би дошла до овакве позиције, Србија је протеклих година била изложена бројним тестовима и положила је оне најтеже. Кључни испит била је финансијска консолидација, до које се дошло јаким стезањем каиша у првим годинама Вучићевог мандата, после чега је отворен простор за инвестирање и развој. То је био предуслов за подизање свих других система, здравственог, инфраструктурног, финансијског, војнобезбедносног, а разуме се и дипломатског и политичког. Србија је с Вучићем најпре уштедела, а онда почела да зарађује новац и да га троши тамо где ће се њени капацитети, као државе и друштва, оплодити. Све три огромне, глобалне кризе у последњих шест година, решила је сама – мигранте, пандемију ковида 19, а сада сузбија и епидемију пожара. У последње две ситуације она је чак извозила своје капацитете за сузбијање кризе, шаљући вакцине и медицинску опрему својим најближим суседима, односно слањем масивне подршке за гашење пожара у Грчкој. За тако нешто не постоји снага нигде на Балкану, осим у Србији.
У свету будућности снага сваке заједнице мериће се по њеној способности да преброди кризу, а карактер тих криза биће глобалан. Та будућност је већ почела, поменули смо само три последња искушења, сасвим различита по природи, али једнака по разорној снази. Србија не само да их је пребродила већ је кроз њих показала одлику која ће убудуће тек бити на цени, а то је способност да помогне другима, да им буде партнер кад је тешко и да то партнерство одржава и у време благостања. То је идентитет данашње Србије, организоване и утицајне државе, која се не плаши отварања према другима, а и зашто би. Донедавно није била таква, али сада јесте. Страх од такве Србије је ирационалан, а отпор према њој аутодеструктиван. Он је само компензација за вашу килавост и неспособност да се мењате набоље. Србија с тим више нема никакве везе.
Др. Орхан Драгаш/Политика