Земан позвао Чешку да се усредсреди на националну одбрану, а бивши генерални секретар aлијансе лорд Џорџ Робертсон упозорава Европу да амерички глобални полицајац неће нужно бити стално присутан.
Када се чешки председник Милош Земан средином маја извинио Србији за НАТО бомбардовање 1999. године остао је усамљен. Са Запада је стигло хладно тумачење да је то само лични чин „грађанина Земана”, које неће променити званични став о овој „хуманитарној” војној интервенцији. Нико није био вољан да дира у „светињу” северноатлантског савеза нити да се присећа Макроновог вапаја да је „НАТО у стању мождане смрти”.
Поготово у тренутку кад је Џозеф Бајден свечано обећао европским савезницима да ће се одрећи Трампове политике „Америка на првом месту”. Иако је, као и његов претходник у Белој кући, тајно, мимо Европљана, шуровао с талибанима у покушају да што пре врати војнике из двадесетогодишњег рата који је одавно изгубио смисао.
А онда је дошло болно отрежњење у Авганистану и Земан више није усамљени „јеретик” у критици западне војне алијансе. Ужаснутом хаосом који за собом оставља убрзано повлачење савезничке војске у Авганистану, лидеру ЦДУ и кандидату за немачког канцелара Армину Лашету није преостало ништа него да призна: „НАТО је доживео највећи дебакл од свог оснивања”.
За разлику од Лашета, чешки председник је отишао корак даље и позвао своју земљу да се усредсреди на националну одбрану, а не да троши новац на тај војни савез.
„Неповерење према НАТО-у порашће у многим земљама чланицама након овог искуства, јер ће рећи: Ако нисте успели у Авганистану, где је гаранција да нећете погрешити и у некој другој критичној ситуацији?”, рекао је Земан, преноси Ројтерс.
Након пада Кабула у руке талибана званичници земаља ЕУ више не крију незадовољство због одлуке САД да својих 2.500 војника врати кући по било коју цену. Такав потез није означио само неславни крај најдуговечније мисије алијансе у којој је учествовало 10.000 војника из 36 земаља, већ је озбиљно поставио питање колико се може веровати Вашингтону кад је реч о европској безбедности.
Летонски министар одбране Артис Пабрикис за локални радио болно констатује да овакве мисије у будућности више неће бити могуће: „Ова ера је завршена. Нажалост, Запад, а посебно Европа, показују да су глобално слабији.”
И генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, који је покушао да кривицу свали само на неспособну власт у Кабулу, морао је да призна да је брзина колапса авганистанске националне армије након напретка талибана представљала изненађење. Да ли ће НАТО, као што каже Столтенберг, из свега извући поуке остаје да се види.
Један бивши војни командант који је служио у Авганистану каже да ће дебакл у овој земљи оставити велике последице по перцепцију способности НАТО-а да одвраћа потенцијалне агресоре.
„Срамотно је рећи, али ако би Русија сутра ушетала у балтичке републике или Пољску, Бела кућа би неоправдано изостала и Европа би била препуштена самој себи”, констатује за аналитички портал „1945” Мајкл Рубин, истраживач Америчког предузетничког института (АЕИ), и додаје да треба признати истину – да је после Авганистана НАТО „мртвац који хода”.
У својој стратегији за 2030. годину НАТО је изнео обећање за дубљу политичку координацију и обновљену посвећеност својих чланица постизању циљане потрошње за одбрану од два одсто. Али неславна епизода с Авганистаном сада је код европских партнера, не само појачала нелагодност због недостатка стратешког фокуса, већ и изазвала страх да ће их Вашингтон, ако загусти, оставити на цедилу.
Нема сумње да НАТО, који је спао на то да буде аеродромски сервис који ће у Кабулу што брже у авионе укрцати све оне који хоће да побегну у страху од одмазде талибана, излази из Авганистана ослабљен и нејединствен.
Сада се открива на нису сви с одушевљењем поздравили Бајденову одлуку о убрзаном повлачењу америчких трупа. Британски министар Бен Волас каже да су његова земља, Турска и Италија хтеле да задрже снаге како би се омогућила стабилизација Авганистана. Али без америчке логистике то није било оствариво.
Да би се после авганистанске авантуре сачувало јединство у пољуљаној алијанси лорд Марк Седвил, некадашњи виши представник НАТО-а у Кабулу, каже да би сада требало усмерити напоре на обнову практичних способности да се интервенише по потреби. Али, бивши генерални секретар НАТО-а лорд Џорџ Робертсон, који је после терористичког напада Ал Каиде у Њујорку и Вашингтону 11. септембра 2001. први пут активирао Члан 5 о колективној одбрани, каже да америчке безбедносне гаранције нису временски неограничене.
„Ово је позив Европљанима за буђење. У будућности ће морати да чувају своју безбедност много више него раније, јер амерички глобални полицајац неће нужно бити стално присутан”, каже Робертсон за „Фајненшел тајмс”.
Миленко Пешић/Политика