Емпатија, шта то беше

Сматрајући да право на бол за изгубљеним синовима припада само њима, „мајке Сребренице” показале су велику себичност, а сматрајући да морају бити кажњени само они који су одговорни за смрт њихове деце и сународника и необјективност, као и недостатак било какве емпатије за жртве друге стране, овај пут оне која са њима није ни била у сукобу. Таквим мајкама више и не верујем да перформансе широм планете изводе само због бола за изгубљеним синовима


На дан када смо ми Крајишници на Петровачком друму обележавали догађај када су 7. августа 1995. ракете испаљене из авиона хрватског ратног ваздухопловства на избегличку колону из Лике и Далмације убиле десеторо људи, међу којима и четворо деце и девојку од двадесет година, регион је „потресала” вест да је у Загреб стигла замолница из Тужилаштва БиХ за преузимање кривичног гоњења против 14 команданата из хрватске операције „Бљесак” изведене 1. и 2. маја 1995. на САО Западна Славонија, заштићену зону УН-а, у саставу РСК, због кривичних дела ратног злочина против цивилног становништва и кршења закона и обичаја ратовања.

Уследиле су очекиване реакције хрватских званичника и осумњичених генерала/команданата, који тврде да је поменута акција била легална и легитимна и да је изведена у складу са одредбама међународног хуманитарног права, али и неочекиване од „ Покрета мајки енклаве Сребренице и Жепе”, по којима је „жалосно да се Тужилаштво БиХ бави ратним злочинима, који су, наводно, почињени за време акције ’Бљесак’, док истовремено у Босни и Херцеговини на стотине ратних злочинаца није процесуирано”.

Схватљиве и разумљиве су ми реакције свих поменутих осим мајки Сребренице и Жепе, чије су ме реакције и понукале да се осврнем на појам емпатије, односно „ уживљавања у емоционална стања, мишљење и понашање других људи”.

Поновићу по ко зна који пут да је у акцији „Бљесак”, према „Веритасовим” подацима, протерано око 15.000 људи са својих огњишта, а да их је 283 погинуло и нестало, укључујући 114 цивила, међу којима је 56 жена, пет малолетних особа и осморо деце.

Првог дана акције у селу Медари код Окучана хрватска пешадија је убила 22 особе, међу којима и чланове породица браће Вуковић: Ранка и супругу му Анђелију и њихову децу Горана (11) и Гордану (осам), те Милутина и супругу му Цвијету и њихову ћерку Драгану (седам). Иначе, браћа Вуковићи су се крајем шездесетих година прошлог века из родног Костића у општини Кнежево (бивши Скендер Вакуф), у потрази за бољим животом, доселили у плодну Славонију.

Истог дана у Пакленици код Окучана хрватске оружане снаге убиле су 20 људи, међу којима и Алексију Рауш и девојку њеног сина, Весну Чуковић (17), која је дан раније из родне Бањалуке дошла у то село да са момком и његовом породицом прослави првомајске празнике. Њих две су се, са још неколико жена, склониле у подрум једне куће, а кад је кућа запаљена, Алексија је Весну повела до врата да удахне свежег ваздуха и чим је отворила врата уследио је удар неког пројектила који је Алексију спржио на лицу места, а Весну тешко израњавао од којих повреда је за пар сати и издахнула.

Истог дана у селу Шеовица код Пакраца гранате испаљене са хрватских положаја убиле су Бранку Крајновић (седам), Жељку Комленац (12) и Милку Босанац (15), а у Старој Градишци из ракете испаљене из хрватског авиона тешко је рањен Бојан Илинчић (15), који је преминуо на путу до болнице према Босанској Градишци.

Тога дана и на десној обали Саве, на територији БиХ, од артиљеријских граната испаљених са друге стране реке са хрватских положаја, у Босанској Градишци убијене су Уна Тадић (три) и њена бака Марија док су трчале код комшинице у склониште, а неколико километара низводно, неке друге гранате испаљене са леве обале Саве као и претходна, усмртиле су Николину Рачић (17) у њеној кући у Бок Јанковцу и Данијела Ратковића (17) у Ламинцима.

Другог дана акције, око шест часова ујутро, хрватски авион „миг 21”, којим је управљао пилот Рудолф Перешин, надлетео је Босанску Градишку над којом је испустио четири касетне бомбе и на спавању убио Немању Гојића (11) и његову сестру Дајану (шест) те тешко ранио њихову мајку Гордану и још троје комшија.

За убиства деце у акцијама „Бљесак” и „Олуја”, која нису наводна и која су се дешавала и на подручју БиХ, још нико није одговарао ни пред домаћим ни пред међународним судовима. За злочине на петровачкој цести из Тужилаштва БиХ пред сваку годишњицу добијамо одговор да је истрага у току и да је предмет међу приоритетима. Поређења ради, за злочин у Сребреници, и пред домаћим и пред Хашким трибуналом, осуђени су многи припадници Војске Републике Српске (ВРС) а казне које су им изречене тешко је и сабрати. И још нешто: колико год страшан злочин се десио у Сребреници, међу жртвама, на срећу у несрећи, није било деце, а најмлађа жртва, колико ми је познато, имала је 17 година.

У својим наступима, и јавним и приватним, стално сам истицао да је бол мајке за изгубљеним сином иста без обзира на било какву припадност мајки и синова и да је сваки мртав човек само људска лешина коју треба вратити његовој породици ради сахране по породичним обичајима без обзира ком народу, вери и војсци је за живота припадао.

Имам разумевања и за поступке мајки Сребренице које су разним манифестацијама широм света скретале пажњу на трагедију њихове деце и сународника у Сребреници. Једној таквој манифестацији и сам сам сведочио. Било је то 11. априла 2013. у Њујорку на тематској дебати Скупштине УН „Улога међународног кривичног права на помирење”, када је у салу где се одржавало заседање, поред свих заштитних мера, непозвана упала председница Удружења „Мајке Сребренице”, Мунира Субашић, која је, пре него што је избачена, успела подићи мањи транспарент на којем је писало „Република Српска геноцидна творевина”. Гледао сам их више пута и пред Хашким трибуналом, и то увек када су се објављивале пресуде припадницима ВРС, са сличним транспарентима и слушао њихове изјаве да су им изречене казне, без обзира колике да су биле, преблаге.

Сматрајући да право на бол за изгубљеним синовима припада само њима, „мајке Сребренице” показале су велику себичност, а сматрајући да морају бити кажњени само они који су одговорни за смрт њихове деце и сународника и необјективност, као и недостатак било какве емпатије за жртве друге стране, овај пут оне која са њима није ни била у сукобу. Таквим мајкама више и не верујем да перформансе широм планете изводе само због бола за изгубљеним синовима.

Без минимума емпатије, макар за цивилне жртве других страна у сукобима у региону, не може се градити ни поверење ни помирење.

Саво Штрбац/Политика