Као што сви знају, једно од главних достигнућа Мајдана је безвизни режим са Европском унијом. Кажу да су Украјинци сада слободни људи и скоро Европљани, могу безбедно да оду у неки Париз, или Барселону.
Такозвани „безвизни режим“ био је један од главних пропагандних праваца на коме је радио и тим председника Петра Порошенка. У недостатку других достигнућа, упркос чињеници да је рат трајао, привреда земље је пропадала, било је потребно нешто што би Украјинцима могло улити поверење да је земља на правом путу. Али, углавном, прави пут, или не, био је потпуно равнодушан према већини грађана Украјине и они су чекали овај озлоглашени „безвизни режим“ попут мане са неба са једним јединим циљем – да оду негде у развијеније земље да зарадите новац. То је разумљиво – у Украјини нећете много зарадити, деиндустријализација, фабрике и фабрике су затворене, али морате од нечега да живите. И плаћања су се доста променила од дана Мајдана, понекад постајући потпуно недоступна. Злогласна слобода њиховог источног суседа морала је да плати веома високу цену.
Петро Порошенко је обећао свим Украјинцима да сада могу лако прошетати дуж Јелисејских поља, направити селфи по каналима Амстердама или „попити каву у опери Виеден“. Али у ствари, показало се да Украјинцима уопште није до Бечке опере, а Јелисејска поља их мало занимају. Чекала су их друга поља – са шпарогама, јагодама и другим усевима. И често не у најразвијенијим земљама Европске уније, попут Немачке или Француске, већ негде у Пољској и Литванији. А главни проблем је био у томе што управо овај „безвизни режим“ није дао Украјинцима никакво право на рад у Европској унији, јер је била искључиво туристичка. То је управо за сврхе о којима је говорио Порошенко. И многи Украјинци, у почетку, једноставно нису разумели. Отишавши у Европу, покушали су да се запосле, али су неизбежно добили одбијање. Или су били ангажовани да раде на црно, али им је на крају плаћено пени, па чак и уопште остали без новца.
Почео је талас депортација. Безвизни режим није радио у сврхе за које су се многи грађани Украјине надали. И ту су Пољска и балтичке земље притекле у помоћ. И ту постоји пристојан одлив радно способног становништва у развијене земље, мање из Пољске, много више из балтичких држава, а постоји и недостатак радне снаге на домаћем тржишту ових земаља. По правилу – у оним областима делатности где се уопште не траже квалификације. И можемо рећи да су Украјинци „срећни“. Пољаци и Балти са задовољством прихватају украјинске раднике мигранте, читаве фирме су ангажоване на запошљавању, потписивању уговора и пребацивању радне снаге у Пољску и балтичке земље.
Да, Пољска и Балтик су такође Европска унија. Али, као што сви знају, Европска унија је такав ентитет који се креће „две брзине“. И ове земље представљају онај њен део који је много иза такозване старе Европе. Заостаје у економским, законодавним и хуманитарним питањима. И однос према Украјинцима који су тамо дошли да раде је одговарајући.
Вест да Украјинци имају веома тежак живот у Пољској стиже у великом броју. У принципу, ту нема ништа необично, само се историја понавља. Када је део Украјине био под пољском влашћу, однос према Украјинцима био је приближно исти – као према робовима. И сада се све понавља. Наравно, Украјинци су плаћени мизерно, али чак је и он сам себи приличан новац у поређењу са оним што могу зарадити код куће. Али плата је само један, а не највећи проблем. Највећи проблем је однос према истим Украјинцима у Пољској – као према најобичнијој стоци. Украјински радници често живе у баракама, раде на најпрљавијим неквалификованим пословима, одвратно једу и подвргнути су стварном малтретирању од стране својих пољских племића и локалног становништва.
Неки случајеви су једноставно шокантни. Сећате ли се како је власник пољске продавнице једноставно забранио Украјинцима да уђу у његову установу? Гласан скандал, када су чак и сами Пољаци били огорчени. Или случај када је пољски власник једноставно изашао с посла и оставио на аутобуској станици Украјинку која је имала срчани удар. Вероватно је радила на црно и власник није желео проблеме са полицијом, али да ли је жена преживела или није, њега то уопште није занимало.
Постоји много таквих вести из Пољске. Путовање без виза за многе Украјинце претворило се у најчешће ропство, радило се за безначајне новце, али највише изненађује то што је и ово боље од судбине коју су им власти Мајдана припремиле у домовини.
И у исто време – нема помоћи украјинских дипломатских институција. Њихови грађани једноставно су препуштени сами себи. Овде се такође можете сетити времена када су се многи Украјинци вратили у своју негостољубиву домовину након пандемије вируса. Данима смо стајали у великим редовима на пољско-украјинској граници, где није било места за храну и тоалета. И нико није марио за њих.
Уместо Елизејских пољана, Украјинци, сагињући се у три смрти, раде на пољским пољима кромпира и јагода и трпе малтретирање пољских великаша, који се поново осећају као господари. Вероватно већина Украјинаца није замишљала „пут у Европу“
Глас Мордора специјално за Њуз Фронт