Опет сам ишао горе, на Улицу, на редовни августовски рапорт мајци и оцу, колико од жеље да их макар тамо нађем кад више не отварају кућна врата (једном ћеш и ти дознати да нема тежег бремена од кључа очеве куће), толико и да не пореметим обичај који ми је припао њиховим одласком. А знаш, овдје важи правило да је боље да пропадне село него обичај.
Полако, као да носим бреме свега што сам прошао, видио и доживио, а нагомилало се тога, корак по корак, путем прекривеним слојевима прашине тако да је сличио некој пустињској стази, хватајући се хлада Гротиња и Паушила, не сретнувши ни пса а камоли чељаде, стигао сам на Улицу. И као и увијек, горе ме је сачекала праисконска и загробна тишина, самоћа цркве Светога Јована и град мермерних споменика који су се бљештаво одазивали подневном сунцу. Град мртвих… град бивших… град бољих.
Језиком тишине, речитијим од сваког исказа, реферисао сам мајци о свему што се тиче породице, па и о томе како баш и не журите са дипломама. Али, ти си добро знао бескрајну ширину њеног праштања свих нашим грешака и промашаја и њен неугасли осмијех са порцелана, као и увијек, све је багословио.
Оца је увијек интересовало шта се дешава код нас и у свијету и никад и ни по коју жртву није пропуштао тв дневнике, после којих је, љут и разочаран, дуго пушио замишљен и загледан у недоглед, али им се опет и изнова враћао надајући се бољим вијестима које никако и никад нијесу стизале. Он никада није био од дуга разговора, његове ријечи су биле добро испечене и промишљене и, стога, скупе и памћене. Знајући то, тражио сам начин да и мој „извјештај“ буде што језгровитији, онако војнички (био је и подофицир), и намах сам се сјетио Хегела (незаборавно наслеђе професора Слободана Томовића) и његове дефиниције историје. „Историја и позориште су саткани од истог материјала“, тврдио је велики мислилац, додајући да и „историја као и позориште људима додјељује различите улоге, главне и споредне, а да на просценијум најприје излазе храбри“! Зато сам му, умјесто подужег објашњавања, рекао само: позориште, оче, позориште. И, мада никада није био у позоришту, знао сам да ме је схватио јер ми се одједном учинило да му је вазда присутна бора бриге на челу (чак ни на „укопној“ слици није могао да је сакрије и ублажи присилним осмијехом) намах постала дубља.
Позоришта, наравно, има разних. Оних озбиљних, „краљевских“ и националних, професионални и аматерских, путујућих и кабаретских, провинцијалних и оних са свјетски познатим заштитним знаком. Али, без обзира на статус, на даскама свих њих одвија се имитација живота и људских судбина, од трагедија до комедија, од класичних до модерних изведби и тумачења, па све до пародија и водвиља. И сва имају исту глумачку подјелу: главне и споредне глумце, епизодисте и статисте и, незаобилазно – шаптаче.
Скоро на исти начин понаша се и историја, „режирајући“ драме и трагедије, фарсе и комедије, бурлеске и мелодраме. И она има своје „глумце“ и извршиоце „улога“, некад стварне, некад лажне, оне са лицем и оне маскиране, оне на сцени и оне иза кулиса, и, обавезно – шаптаче. Т
Требало би много више теоријске потке од мог скромног и успутног познавања позоришта да би се дефинисало оно што код нас историја тренутно „приказује“, али уз сав ризик да ми се приговори обојеност и недостатак посматрачке дистанце, изјављујем да је на црногорској политичкој и историјској сцени у току – трагикомедија. Њен последњи чин, одржан ономад на Цетињу, само је увод у крешендо који се најављује за отварање јесење сезоне.
Били су и било их је. Двије, четири, днанаест… као да је то од пресудног значаја, а највише оних који нијесу уопште знали зашто су ту и каква се представа даје. Позвани и призвани са свих страна, под лажном опсесијом да су главни актери, махали су заставама, црвеним и зеленим, на, колико до јуче, краљевски „тробојном“ Цетињу, били су спремни да бране нешто од некога и да у тој одбрани положе животе. Да су бранили Црну Гору требало је да јој изађу на границе јер, колико год се прчило, Цетиње није Црна Гора већ само њен дио.
Али, и да јесте, морали су бити свјесни и да би оно било престоница морало би да припада и онима од којих су га, онако здушно и горљиво, бранили. Бранили су га од Цркве која на Цетињу столује вјековима и без које би Цетиње данас било што и Гусиње. Бранили су га од чина који се на Цетињу одвајкада обављао. Од човјека који је одвајкада својим мјестом у хијерархији том истом Цетињу прибављао својеврстни ореол „светога града“. Од човјека који им, по ко зна који пут, окрену и други образ и назва их браћом. Бранили су га од најаве доласка човјека који не само својим позивом и звањем већ цијелим својим људским и црквеним хабитусом свједочи и носи тајну божанске љубави и праштања. Човјека који је управо стога чак и у Загребу био дубоко поштован и радо виђен гост. Али, Загреб је Загреб, а Цетиње је…
Убијеђени да бране ни од кога нападнуту Црну Гору похрлили су на Цетиње као на последњу линију фронта који су сами измислили, трагајући за фантазмагоричним непријатељима и душманима међу браћом. Кажем: браћом, мада би се сви они у ћивот Светога Петра заклели да нијесмо род и да је Црна Гора само њихова, а сви ми пуки извањци и јуришлије туђих ешалона.
Али, колико год да сцене цетињске представе изазивају и мучнину и резигнацију, био би гријех и неправда према истини све приписати носачима транспарената и махачима Зрновим заставама. Као и на свакој позоришној сцени, правој или историјској, статисти су незаобилазни дио декора и без њих не би било ни представе. Било их двије, четири или дванаест… требало је да личе на главне глумце и носиоце радње. Али, мада Хегел тврди да историја на своју сцену као главне глумце најприје истиче храбре, на овој цетињској главни „глумци“ су биле кукавице скривене у гомили и гунгули, иза просценијума и иза кулиса. За сваки случај, ако се Здравку омакне да и он одигра улогу у којој се, ево ће за који дан година, шепури као кикирез на буњишту. А можда би и они крочили који корак напријед, да се мало прче, како то назива и горе присутна Драгиња са некад првим пендреком званим „прдњава“, Веселином, само да су знали да је Здравин тих дана одбацио глумачки костим и шћућурио се у крилу амбасадорке Карен Медокс.
Ипак, као и у правом позоришту, и на овом цетињском, највећи допринос одвијању радње дали су и дају – шаптачи. Стокупљевина с коца и конопца, мјесецима затрпава јавни и тајни медијски простор „дојавама“ о угрожености Црне Горе, о њеној окупацији и утапању у некакав „српски свет“, о издаји и продаји њене искључиво процрногорске историје, културе и духовности, о најезди четничких и клерикалних снага од којих више не могу да је одбране ни свемоћни Катнић са све Синђом и Пајом. А још, тврде они, ако се деси да се Митрополит црногорско – приморски, дакле: и црногорски и приморски, хиротонише гдје и вазда, Црне Горе више неће бити па је неопходна општа мобилизација сва три аутобуса и нешто камиона приде црвено – зелених одбрамбених трупа.
Пошто сличи позоришту, историја има и карактер реприза и, ако се дубље истражи и сагледа, лако се долази до закључка да се заправо одвија један те исти комад а да се мијењају само сцене, глумци, статисти и – шаптачи. Стога и ово на Цетињу неодољиво подсјећа на већ виђено „е вивање“ 1912. (које, хајком на „никад више 1918.“ покушавају да сакрију под тепих), на оно за Црну Гору и њену часну историју срамно подвођење под чизму и споловила италијанских окупатора.
Тога су шаптачи и те како свјесни, као што су свјесни и свог удјела у оним новијим чиновима наше историјске драме, па су им, стога, прича о униженој Црној Гори, махачи заставама и извикачи парола неопходни као димна завјеса којом ће сакрити трагове који им „смрде нечовјештвом“ и голим криминалом. А кад би у тој свеопштој какофонији статисти хтјели да саслушају не глас разума, не глас љубави и глас Свевишњег, већ глас једног од својих најупорнијих и најгласнијих „шаптача“, академика (шта год то значило) Радована Радоњића, читав драмски синопсис био би им као на длану.
„Морамо да бранимо Црну Гору од оних који су је у ово довели“, изјави недавно академик (шта год то значило) Радоњић, и погоди „у сриду“, како би то рекли Далматинци. Али и кад би и сам Радоњић, (академик наравно, па шта год то значило), био свјестан дубине и исправности своје изјаве, промијенио би страну а статисте позвао да промијене костиме и заставе.
Јер, Црну Гору, а и Цетиње с њом, „у ово“ нијесу довели ни Митрополит ни Патријарх, ни садашња власт а још мање „притисак Београда“, већ управо они који позивају на њену одбрану и прчење. Мило на челу, а за њим булумента браће, кумова и рођака, па онда већ помало заборављени Ранкиша, наследница му Драгиња, пендрек – прдњава, па све до оног несрећног Мираша којег свако мало нешто клепи по глави. Али, као и право, и историјско позориште обавезно има своје Харлекине чија је улога да замајавају засмијавају публику и заводе је за Голеш планину и, по правилу, они су најгласнији, најшаренији и… нека свако допише по вољи.
Силазак са Улице био је једнако напоран као и успон, али сам се некако осјећао растерећенији, као кад се нарамак дрва спусти са леђа и дубоко одахне. Јер, знам, отац који никада не стиже у позориште, својом дубоком бором на челу пуном прикривене зебње потврди да је ову представу већ одгледао и да је добро зна. Град бивших (и бољих) у који се село скоро па преселило, оста да тихује своју вјечност далеко од овоземаљског театра чија представа доводи до урнебесних суза, у земљи у којој се „од милине једва дише“!
Емило Лабудовић/ИН4С