У мом комшилуку има паркић један,
Гдје се дјеца стално безбрижно играју:
На све стране јуре
И подижу грају –
О невољи старих још ништа не знају.
Посебну живахност дјеца показују
Кад за својом лоптом брзо се покрећу:
Вјештим покретима
И сталним трчањем –
У малим групама она се надмећу.
Устрепталом игром чили малишани
Овдје својоj машти сада шире крила,
Да би им се потом,
У зреломе добу –
Животном тегобом поступно савила…
Војислав Гледић/ИН4С