Срели смо се још прадавно, када ме је о. Саво Денда, још као студента повео на Заграђе. Могла је бити 2003. година. Црква је била покривена, а од конака је стајао само онај дрвени са једном просторијом у којој се живјело, иконописало, кувало, јело, разговарало.
Око нас: ликови које је о. Лазар осликавао. И сам он – икона, лик својих ликова. Сједили бисмо данима, у разговору и молитви, једном дотле док нас није завејао снијег.
Обрадовао би се сваки пут када дођеш, свакоме ко би дошао. Ми смо се радовали њему. Истинска радост, истинска, без било каквог сентиментализма, без сувишка израза у односу према дубини доживљаја и бића. Са њим је расло и Заграђе. Посљедњих дана пред освећење спавао је у Цркви, иконопишући. Икона је морала да сазри, да се образује у њему. На дасци је морала да сазри и даска, и линија, и боја, и рађао се лик – попут оца Лазара – вијековима стар, вјечит. Зато је на зиду могла само да зри фреска. Ваљда га је зато благи Христос послао нама, да врати боје и ликове светих цркви коју подиже херцег Стефан.
Све у Заграђу и на Шћепаници свједочило је димензије наше запустјелости: цркве славних војвода Сандаља и Стефана у бршљену и драчу, на периферији наше свијести, у ћошковима нашег непознавања себе. Ко је могао да их оживи? Само он. Лазар, ходајуће светосавље. Настанио се међу нас и гледао нас продорним очима које виде лозу у немогућој страни, воду у стијени, Свету Софију тамо гдје пут не наставља нигдје.
Само сам га једном видио да заиста плаче. Било је то, чини ми се, у фебруару литијске године. На најаву Душка Марковића да ће протјерати све свештенике који немају црногорска документа из Црне Горе зачуло се неколико пркосних гласова нашег свештенства: „колико год да их протјерате, ми ћемо рукоположити више рођених Црногораца!“ Неко је одржао такав говор на некој од литија. Плакао је, а мени се срце стегло. Не због пријетње Душка Марковића већ због осјећаја препуштености: „И шта ја сада да радим? Могу ли да пренесем Цркву на ону страну Таре? Шта сам ја овдје радио?“ Размишљао сам о томе, јецајући у себи. Сваку од његових фресака, он је видио у себи.
Њега има у свјежем малтеру, у пигменту, у боји, у светитељском лику, сваком, у Косијереву, Заграђу, Острогу, свугдје гдје се помијешао са малтером, бојом, Христом и Богородицом. Како је могуће замијенити Лазара, а да не прекречиш Христа и Богородицу? Како је могуће да не појмимо да је немогуће – и некада и сада – замијенити људе у Цркви другима? Не знам. Знам да га је та реакција браће више бољела од прогона посједнутих.
Није могао да иконопише по наруџби. Једне зиме радио је само образе Христове. „Не могу, Дарко, да радим било шта и слушам било шта. Ове зиме – само озбиљна музика. Није она узалуд „озбиљна“. И мени су озбиљне године, ја сам озбиљан човјек.“ Говори ти свирач свих могућих инструмената. Човјек за кога ме је, када смо се видјели у Македонији, одмах питао Ристо Ице Солунчев, фронтмен „Чисте околине“, али и заљубљеик у византијску и народну музику: „Тамо је отац Лазар – најбољи познавалац византијске музике данас – како је?“ пита ме Ице.
За многе од нас је отац Лазар био откривење Божијег образа у човјеку. Али је то откривење дијелио на теохуманистички, ренесансан начин: није било умјетности коју није носио у себи и унутар које га ниси могао срести.
За народ у Фочи и Плужинама о. Лазар је институција. За само неколико година од свог доласка постао је мјера одређеног резона: „рекао је о. Лазар“ значило је да је то тако. Довољно је било да га само сретнеш и да знаш: јесте тако. У овом човјеку су вијекови живота. Колико год да је лажна граница на Тари непријатност за Србе из Плужина и Фоче, за вријеме првог корона-затварања она је постала жица концентрационог логора: отац Лазар је био на дохват који је било немогуће прећи. Неке границе човјек прелази читавог живота, замајавајући се да се не би сјетио једине коју сви морамо прећи.
Данас почива тамо гдје је све уродило плодом. Први пут да видиш плод и сјеме како га спуштају у земљу.
Дарко Ђого/ИН4С