Паде, коначно, уз грмљавину и таламбасе који као да су најављивали потоп, али све се сведе на неколико отањих пљускова. Као да је небо циједило суву дреновину. Покупи мјесецима гомилану прашину, уми поља и врати им свијетлозелено лице, а усјеви, ријетки као закрпе на очевом капуту, сркнуше гутљај, два, и исправише клонуле стабљике.
Ипак, највећи допринос и учинак ових пљускова је тај што, кончно, мало сна уграбише и ватрогасци, мјесецима растрзани и развлачени од пожара и пожара, од згаришта до згаришта. Згасну и пожар који је синоћ пријетио да опустоши Костреш а, јављају ми, киша је ватру сусрела на метар, два од крста на Мејковцу. „Не да Бог на себе“, прокоментариса комшиница која, водећи коња натовареног дрвима, сађе јутрос са катуна, након бесане ноћи и ишчекивања да вјетар који је дувао као распомамљен пожар окрене према њиховој колиби.
Ватра је, каже легенда, дар богова човјеку. Дар због којег Прометеју и дан – данас једу црну џигерицу. Овладавши њоме, човјек се као биће издигао из свог дивљег, животињског, коријена и ижџикљао на врх стабла еволуције. Али, колико награда, ватра је толико и казна, „добар слуга али зао господар“.
Нарочито је опасна кад је ненадана и ван контроле, кад јој се узрок утврди тек онда кад она „истјера своје“. А најненаданија је она коју, вољно или непажњом, узрокује сам човјек. Најчешће оптуживани за такву ватру су такозвани пиромани, људи било опсједнути ватром као појавом и као симболом, било мржњом према друштву, окружењу или, најчешће, оном којој не знају повода. Насупрот њима су ватрогасци, професионални или добровољци, људи обучени и опремљени за борбу са ватром, спремни да се у свим условима ухвате у коштац са њом. Небројени су примјери њихове храбрости и подвига равних античким јунацима, али, на жалост, и њихових страдања и жртава. Та вјечна борба између њих и пиромана, то надметање у којем, са једне стране нема ничег часног и витешког а, с друге, уза све то има и жртава, вођена је и још увијек се води широм планете. Води се и код нас.
Пироманија је, каже наука, психичка болест и, самим тим, болест појединца. Али, у трајању једне друштвене заједнице десе се периоди када пироманија постане болест друштва, када пожари које она шири, или макар настоји да шири, изгубе карактер локалних и које не могу да обуздају ни најелитније ватрогасне јединице. Црна Гора свих ових врелих љетњих дана пролази баш кроз тај период, период у којем се и онако крхка биљка слободе и демократије покушава спржити и замајац промјена који једва да се окреће заустави и врати „у рикверц“. За разлику од правих (болесних) пиромана који скривају своју опсесију, ови такозвани друштвени пиромани не само да не скивају своје, не мање болесно, лудило већ га јавно промовишу и разглашавају на сва звона.
Најновија „паљевина“ која се разбуктава уочи предстојећег устоличења ЦРНОГОРСКОГ и ПРИМОРСКОГ Митрополита Јоаникија, улази у фазу када би ватра могла да се измакне контроли и нанесе ненадокнадиву штету чије би последице санирале генерације и генерације иза нас.
Тврдње ових пиромана да ватру ложе зарад одбране куће, по бесмислу су равне тврдњи правих пиромана да пале „ради духовног просвјетљења и прочишћења“ човјечанства. Покушај да се питање мјеста устоличења (Цетиње или Подгорица) издигне на ниво оног Хамлетовог „бити или не бити“ само је димна завјеса из које се крију крајње приземни, лукративни и дневнополитички циљеви који са опстанком Црне Горе имају везе таман колико и Марко Краљевић са телевизијом (мада се, кад је ријеч о нашем Ја(д)ном, не бих смио заклети).
Гдје год да се одржи, Црна Гора ће бити и остати гдје је и била, али у њој ништа више неће бити исто. Поготово не уколико се тај свети чин са цетињске духовне и симболичке висине спусти у „равну“ Подгорицу. Да се не лажемо, у тој ситуацији највећи губитник била би званична држава која би демонстрирала немоћ да своју власт спроводи на цјелокупној тетиторији, ризикујући да сјутра неки други „вилајет“ буде забрањен за неки други облик друштвеног и политичког дешавања.
Ипак, највећи губитник у том случају било би Цетиње јер би прогонством чина који се, по божјим и људским законима, мора ту одржати, изгубило и последње обиљежје престоног града и духовног центра Црне Горе! Постало би самодеструктивно гнијездо шизофрене мржње, неконтролисаног бијеса и манијакалне опсесије за ничим оправданом посебношћу и издвојеношћу. Упориште квазипатриота и квазивјерских бојовника који својим намјерама и чињењем ни најмање не заостају за авганистанским Талибанима. На губитку, коликом год, биће и „ватрогасци“ који, позивајући се на међународне стандарде, уставна одређења и обичајно право, бране традицију цетињског устоличења Митрополита. Јер и код најпажљивијег гашења, вода и средства за гашење могу да нанесу штете таман колико и ватра.
Оно што овдашњи друштвени пиромани не могу никако да схвате јесте чињеница да ће, шта год да се деси, једино Црква бити на добитку. Одржи ли се, нормално и очекивано, устоличење на Цетињу, Црква ће бити на своме а пиромани су узалуд палили. Буде ли се тај чин одржао у Подгорици, Црква неће изгубити ништа јер ће само показати своју хришћанску бригу за изгубљене овце свога стада, што је и њена земаљска мисија.
У сваком случају, ту ситуацију, колико год би је пиромани крстили узмицањем, нормалан свијет, страни и домаћи, тумачиће као гест ширине, високе друштвене свијести и осјећаја одговорности, гласом разума у свеопштем лудилу којим смо окружени. И опет би пиромани били на губитку, изопштени и неутралисани, а њихова распамећена острашћеност и мрзија дефинитивно би биле демифистиковане и изгубиле привид борбе за спас Црне Горе.
Петог септембра, на Цетињу или негдје другдје, у миру какав и приличи једном духовном чину или под полицијским кордонима који не приличе никоме, нарочито не држави која је, наводно, на прагу ЕУ, Митрополит Јоаникије, рођен у Црној Гори, њен држављанин и њен духовник, биће устоличен и наставиће путем који су му утрли славни претходници.
И кад све се деси и прође, Црна Гора ће бити гдје је и била, можда са новим ожиљком на нашем рабошу братске мржње и ископа којем смо склони мимо друге народе. И „пиромани“ ће, исто тако, бити на истом мјесту, чекајући нови повод и нову прилику да потпале и распламсају.
Али, као што никад нијесу прије, ни овом приликом неће научити да ко се ватром игра, ватром се и опече и да, кад једном већ крене, пожар лако може да стигне и до њихових кућа. И ваљало би да се запитају: а ко ће онда ту ватру гасити?
Емило Лабудовић/ИН4С